Mera naše debilnosti koja se ogleda u konstantnom privikavanju na gore koje lagano ubija u pojam potrebu da se osvesti i krene ka boljem.
Čekanje na otvaranje Narodnog muzeja (ili bilo čega drugog što je civilizovanom narodu must have) sa sve opravdanjem "vredelo je" je mera jada u kome ne vidimo šta smo izgubili za tih XY godina i gde bi nam bilo mesto ili kako bi živeli da se čekalo xy meseci kao što dolikuje civilizaciji 20. ili 21.veka.
Da li je iko od "vredelo je" likova obišao taj Narodni muzej pre shut down rekosntrukcije?
Da li je iko od "vredelo je" likova obišao bilo koji muzej u belom svetu pa da ima informaciju kakvi sve muzeji postoje?
Da li uopšte znaju šta znači život po meri čoveka ili bezglavo pristaju na opciju "vredelo je" koja garantuje da ti drugi lagano oduzima sve što poželi?!
Ili, da okrenem priču: šta bi Francuzi uradili da im Luvr stane na 15 godina, Holandjani da im se zakatanči Rijksmuseum ili Španci da im Prado zvrji zaključan?!
