When I grow up, I wanna be a lollipop

Амерички систем вредности кад-кад пада толико ниско, да се понекад запитам: има ли дна!
Не говорим о оном очитом и сваком јасном >америчком идиотизму< (је ли ово плеоназам?), већ о оном латентном, перфидном, увијеном у обланде. Реч је о локалним такмичењима девојчица од 8 до 11 година, које су обучене и нашминкане попут лутки, и дефилују на сцени неког дома културе, док публика, која је састављена од родитеља и родбине, френетично тапше ко да су видели самог Христа. Све је фино, додуше извештачено, и питко - ако вам је желудац навикао на такве нискобуџетне забаве за широке народне масе; али кад се мало загребе испод површине, има богами и шта да се види.

Тамошње мајке, услед својих неостварених амбиција и неиспуњених жеља, као и недостатка приче уз кафу кад престане оговарање других комшиница, шаљу своје ћерке да учествују на паради, јелте, да се јавно види да је њихова принцеза најлепша. Ал', не лези враже, само једна може бити најлепша, а конкуренције ко жутих мрава. Свака лепа, свака једнака. А организатор броји паре не само од чланарине, обуке и улазница, већ и од подмићивања многобројних очева, којима су супруге избезумљено наредиле да њихова принцеза победити мора, иначе ништа од секса у наредних годину дана, а за ручак - сплачине! Прште паре на све стране, а побеђује она девојчица чији је отац био најиздашнији, или у најбољем случају, она која је публици прирасла за срце сасвојим изјавама, које је научила напамет.

Девојчице први пут науче да живот и није баш тако ружичаст попут кич хаљиница које носе, није свилен попут балетанки које су обуле, нити је једноставан као рецитација коју ће издекламовати.
Први пут се суочавају са завишћу, сујетом и ничим изазваним непријатељством. "Get over, you ugly bitch" je уобичајена реченица којој је упућује другарица. Гуркање, подваљивање, саботажа, су нормална појава. Многе ће отићи уплакане са тог такмичења. Многима од њих ће то представљати трауму за цео живот. Многе од њих ће пре пунолетства постати сеоске удараљке и раскалашне профукњаче.

Али, живот тече даље,
мајке сад имају непресушну тему за разглабање уз кафу, типа "Је си ли видела, молим те, ону ругобу од победнице, знаш ли да јој је тетка алкос? Не знаш?! Чекај, слатка, сад ћу да ти потанко испричам...",
очеве баш брига, тандрљају и даље своје супруге,
ћерке, трауму потискују како знају и умеју, и постају или асоцијалне или главне злоће у школи,
а организатор већ смишља, како да се поново опари "лебом без мотике" у том истом, убогом месту.

Углавном, мајка победнице се кочопери по насељу, ко да је задужила човечанство Нобеловом наградом, и наслађује се завишћу осталих мајки. Победница, кроз коју годину, обично постане спонзоруша већа него сопствена мајка, или пак постане наркоманка паштетарка.