Američki sistem vrednosti kad-kad pada toliko nisko, da se ponekad zapitam: ima li dna!
Ne govorim o onom očitom i svakom jasnom >američkom idiotizmu< (je li ovo pleonazam?), već o onom latentnom, perfidnom, uvijenom u oblande. Reč je o lokalnim takmičenjima devojčica od 8 do 11 godina, koje su obučene i našminkane poput lutki, i defiluju na sceni nekog doma kulture, dok publika, koja je sastavljena od roditelja i rodbine, frenetično tapše ko da su videli samog Hrista. Sve je fino, doduše izveštačeno, i pitko - ako vam je želudac navikao na takve niskobudžetne zabave za široke narodne mase; ali kad se malo zagrebe ispod površine, ima bogami i šta da se vidi.
Tamošnje majke, usled svojih neostvarenih ambicija i neispunjenih želja, kao i nedostatka priče uz kafu kad prestane ogovaranje drugih komšinica, šalju svoje ćerke da učestvuju na paradi, jelte, da se javno vidi da je njihova princeza najlepša. Al', ne lezi vraže, samo jedna može biti najlepša, a konkurencije ko žutih mrava. Svaka lepa, svaka jednaka. A organizator broji pare ne samo od članarine, obuke i ulaznica, već i od podmićivanja mnogobrojnih očeva, kojima su supruge izbezumljeno naredile da njihova princeza pobediti mora, inače ništa od seksa u narednih godinu dana, a za ručak - splačine! Pršte pare na sve strane, a pobeđuje ona devojčica čiji je otac bio najizdašniji, ili u najboljem slučaju, ona koja je publici prirasla za srce sasvojim izjavama, koje je naučila napamet.
Devojčice prvi put nauče da život i nije baš tako ružičast poput kič haljinica koje nose, nije svilen poput baletanki koje su obule, niti je jednostavan kao recitacija koju će izdeklamovati.
Prvi put se suočavaju sa zavišću, sujetom i ničim izazvanim neprijateljstvom. "Get over, you ugly bitch" je uobičajena rečenica kojoj je upućuje drugarica. Gurkanje, podvaljivanje, sabotaža, su normalna pojava. Mnoge će otići uplakane sa tog takmičenja. Mnogima od njih će to predstavljati traumu za ceo život. Mnoge od njih će pre punoletstva postati seoske udaraljke i raskalašne profuknjače.
Ali, život teče dalje,
majke sad imaju nepresušnu temu za razglabanje uz kafu, tipa "Je si li videla, molim te, onu rugobu od pobednice, znaš li da joj je tetka alkos? Ne znaš?! Čekaj, slatka, sad ću da ti potanko ispričam...",
očeve baš briga, tandrljaju i dalje svoje supruge,
ćerke, traumu potiskuju kako znaju i umeju, i postaju ili asocijalne ili glavne zloće u školi,
a organizator već smišlja, kako da se ponovo opari "lebom bez motike" u tom istom, ubogom mestu.
Uglavnom, majka pobednice se kočoperi po naselju, ko da je zadužila čovečanstvo Nobelovom nagradom, i naslađuje se zavišću ostalih majki. Pobednica, kroz koju godinu, obično postane sponzoruša veća nego sopstvena majka, ili pak postane narkomanka paštetarka.
>>And what will you be, when you grow up?<< - pita voditeljka jednu od učesnica tog rijaliti šoua "dekadencija od malih nogu".
(lollipop se prevodi kao "lizalica", ali ovde ima preneseno značenje kao "miljenica mediokriteta")
>>Aggh, I wanna be.... I wanna be a ... lollipop!<< - i na to zatrepće nevino sa svojim veštačkim trepuljama, a publika pada u trans i sva raznežena viče: "Aaaaaa", ko da je videla pokislo, slatko kuče sa rozom mašnom oko vrata.
- Dame i gospodo, pobednica je određena...
KLAP, KLAP, KLAP (frenetični aplauz)....
