Zabrani

Крај седамдесет девете, сећам се било јесење време ал падала нека киша јебему гајде, вели мени Перица шумар, каже, живко, сече ти неко забран данима ја покушаво да га уватим ал никако да убодем време дизађем горе да видим ко је, ја му кажем ништа се не брини ћу натерам раду да ми спреми јело и дизиђем горе неки дан да видим ко је. Неки дан се ја спремим, рада скува пешес јајцета, доватим подајат мало од овна што остало од славе свете петке, радина слава па смо секли колач, отиђем ти ја горе, отворим шише с ракију што сам поно, замезим, мало сира, мало ован, мало јајце, ништа се биде цео дан, ту задремам, кад се пробудио пао мркли мрак, те га чује се трактор, кигоћ оно фреза тртртртртртртртртр, ја реко сад си долијо уста те јебем, по ноћу идеш да крадеш дрва, ја на асип, Сића тера оног њиговог тому винковића, стисо куплунг низ брдо, ко да бежи од анђама неких. ја кажем сићо где си пошо шта је било, каже, бежи живко, уватио ме мрак, видео сам виле како играју горе код турске куле. Немо ме зајебаваш, мени причо отац кад сам био мали да имају виле ал ја их никад не видо, каже ајде са мене у село ће те прободу ће најебеш. реко нека нека, чекам да видим ко ми краде дрва из забрана, дете да му јебем, каже пера чуљко је, видо сам га прекјуче како сече, ал реко ми да ти не причам, ајде са мене у село, не смем сам све сам се усро. ја реко добро, јебаћу му дете, седо на трактор, кад оно засмрде нека балега рецимо ко говна нека, реко шта је ово, каже сића усро сам се.