Mlad si, nemaš para, grebeš se od matorih, babe, tetke od koga stigneš. Sanjaš dan kada ćeš završiti školu, naći svoj posao, imati svoj dinar i prestati da moljakaš za svaki dinar. Posle mnogo muka (manje u školi, više oko traženja posla), dolazi i taj dan. Kratka euforija, a zatim brak, problemi (stan, hrana, komunalije itd). Dodju deca fala bogu, počinje novi krug - vrtić, škola ...
Kad iznenada, nisi se ni nadao da će to biti tako brzo začuješ:
- Ćale, aj daj koju kintu da idem u grad ...
Samo se molim te, seti kako je tebi bilo ... Ništa te drugo ne molim...
Ehhh niko se svoje mladosti ne seća u tim situacijama...