Udaram te, ali se bojim da ćeš me samleti kao debeli mesar sa znojavim rukama but.
Trenutak epskih razmera, dok tvoja ruka hita ka protivniku. Zadajem-ti-bol-bojeći-se pogled je uperen na metu. Pogled pun straha za egzistenciju i budućnost. Da li će ti stavljati nadgrobnu ploču, ili ploču Tome Zdravkovića na trodnevnoj svadbi ispod šatora? Ispred tebe je zid, šestokrilni orman sa mudima kojima pravi brazde bolje nego Ferguson. Nastala je frka. Nema nazad. Pukovnik ili pokojnik. Biti ili ne biti. Pitanje je sad.
Nesigurnost izbija iz tvog pogleda. Šta će biti kada mu okrnjiš gornju trojku pesnajom. Izjeda te strah da će za 41 dan doći tvojih 40 dana. Usrao si se, a govno je već na pola puta do tabana. Plašiš se da će te taj zid od armiranog betona poklopiti i da ćeš proklinjati dan kada si izleteo iz vagine. Malo je mesta za optimistične misli. Naziru se negde daleko iza bojaznosti koja ti je duboko u kostima. Da li će, umesto kupovine crne vune na veliko od strane tvoje keve, doći tvojih 5 minuta? Da udariš! I pobegneš. Klasičan hit and run. Nadaš se da ćeš uspeti da poljuljaš temelje zida koji stoji ispred tebe, i da zaždiš koliko te noge nose.
Prelomni trenutak. Sekund. Momenat. Deluje kao večnost. Sve je tako nestvarno. Udaraš u beton, pa gde puklo da puklo. Tvojih 5 prstiju se urezuje na njegovoj faci. Cepaš kao Tajson u najboljim danima. Nema sad vremena za kidanje uveta. Gledaš kako pada i prpa! Da li ćeš uspeti da se izvučeš? Krećeš u šprint iz letećeg stava. Dok adrenalin pumpa, trčiš brže od Bolta, kao da te juri čitava parada nastarnih crnaca sa palamarama do poda.
Još ti iz glave ne izbija taj magični milisekund, taj pogled. Sve je to ostalo iza. Već si istrčao polumaraton na kom bi ti i Gabrselasije, u najboljim danima, pozavideo. Usrao si se, ali si prvi udario. Sada osećaš kako ti muda udaraju o asfalt. Uspeo si.
