Ima tako ljudi koji u jednom trenutku prestanu da idu ukorak sa vremenom, ali to ne primetiš odmah.
Dođeš im u posetu nakon izvesnog broja godina i zatičeš ih kako menjaju iglu na gramofonu da bi slušali Frenka Sinatru, Čaka Berija ili Prislija...
Pomisliš da je to hir trenutnog raspoloženja, ali jok; posle više poseta ustanoviš da oni to tako stalno.
Vinil im je postao fetiš kao što su to nekome najlon čarape ili visoke potpetice. Iako imaju komp gde na jutjubu mogu slušati šta god požele, vidiš da oni to svesno izbegavaju.
Kažu da im je pucketanje ploče nezamenjivo. Vele: "Izeš ti kompoziciju u kojoj sve teče kao med i mleko. Nema te uživancije dok ploča ne počne da preskače pa moraš da staviš petoparac kao teg."
Isto tako, obožavaju crno-bele filmove u kojima je hepiend skoro obavezan, i u kojima se jasno vidi da su vožnja automobilom i bekgraund snimani odvojeno.
