Dođe vreme da se smiriš, nađeš posao, oženiš, napraviš dečicu, da malo uživaš u životu itd.
Onda shvatiš da je život kurva sa sto lica. Od mira nema ništa, sve ti nekako ide uz kurac, ništa nije kako si planirao.
Našao si posao, ali gazda je đubre koje neće da plati tvoj krvavi rad ili si se zaposlio u nekoj državnoj firmi koju polako čerupaju tajkuni.
Posle ženidbe, shvatiš da si i tu ispušio. Ručak joj malo-pomalo zagori, u kući je više nereda nego kad si bio momak, ideš neispeglan na posao, a nju uvek boli glava uveče...
Deca ti odrastu, pre ili kasnije. Shvatiš da si višak u kući i da im smetaš. Dođe ti vreme kad ti i mišija rupa vredi zlata...
Primećuješ da si ostario, da počinješ oboljevati, da ti živci polako popuštaju i da penziju možda nećeš ni dočekati.
I na kraju shvatiš da si se nešto debelo zajebo u svojim životnim planovima...
