Onaj najprimitivniji instinkt kod životinja. Želja za krvlju. Za osvetom. Oko za oko, zub za zub. Neko je jednom rekao, čovek se ništa ne razlikuje od životinja. Ispod kože, svi smo mi isti. U svima je ista želja da se spasu, pobede u nekim svojim bitkama, budu prvi. Jači će uvek isplivati na površinu. Uvek će se truditi da se dokaže, izgradi svoje ime u ovom svetu nepravde i obmana. Sad, na koji način, više nije bitno.
Bili jednom žena i čovek. Imali su sve, živeli srećno, sa svojim sinom jedincem u velikoj kući. Verovali su da se novcem sve može kupiti. Letovali, zimovali, a sinu uvek davali sve što poželi. Mislili, biće srećni zauvek.
Malo dalje od njih, jedan čovek je imao svoju malu kuću čije su temelje činili žena i sin. Znao je, nema mnogo, mora da radi da bi porodici dao najosnovnije, ali bio je zadovoljan. Sve dok su oni sa njim, dobro je.
Jedan dan, bogatašev sin se razboleo. Ni najveći lekari današnjice nisu mu mogli pomoći. Rekli su, kad se pojavi donator, onda.
Isto se dešavalo i onom drugom čoveku. Stubovi koji su gradili njegov mali dom počeli su da se ruše, a znao je da pomoći nema. Samo da čeka. I čekao je, čekao, svakim danom je znao da vremena ima sve manje. Onda, kad je sve bilo izgubljeno, pojavio se donator. Sve je bilo spremno, kad su mu rekli da srce ne odgovara. I on je svojim očima gledao kako mu jedina radost u životu umire, znajući da ne može pomoći.
Malo dalje, drugi dečak se oporavljao. Dobio je srce. Zbog novca kojim su potplatili lekare, imali su i dalje svog sina. Ni ne znajući da su zakonom džungle, ubili drugo dete.
