Prijavi se

Zapamtiti

Чеги 2015-09-27 14:34:04 +0000

Сећати се преминуле особе.

Честа тема међ' старинама кад крену да воде необавезан разговор који се скоро увек преточи у разглабање о својим исписницима што су давно окончали свој век. На крају ипак све оде на ту воденицу, као кад на Јућубету укуцаш "Добривоје Топаловић – Проговори слико", пичиш сродне видее (или видеое лоло) а завршиш на документарцима о ванземаљцима и грађењу пирамида у долини Нила.

Да би некога запамтио мораш имати више од рецимо три године у тренутку кад је тај неко бацио кашику јер ако си мањи вероватно ће те сећање служити као Мирку Васиљевић уложак. Ако си, пак, зашао у позне године није искључено да већ почињеш да одлепљујеш к'о сличица Тајни агент Изи спасиће Лору #17 (ко је код Изија изримовао да га угризем за курац нек' једе говна).

Баба: Миловане, је л' планираш да зовеш на свадбу нашег унука оног врача што ти је избајао скидање чвора са плећке пре 35 година. Ипак, заслужио је човек.
Деда: Црна жено, па Врачко је умро пре 30 година.
Баба: УМРО?! Како ја то нисам знала до сад. Еее, шта ти је живот?!
Унук: Кога то хоћете да зовете на моју свадбу?
Баба: Ма хтели смо да зовемо једног деду што је твог деку спасио, али умро јадан, небеске га муње обасјале. Је л' си запамтио ти њега?
Унук: Баба, имам 24 године а тај лик умро пре 30?
Баба: Па?