O sve zapeklo, sve se skvrčilo, prijatelju moj, vreme prošlo, to više nisu spremne nenačete boje u oblim tubama tempera i belo platno, blok 5 života: šta li će nam sve naslikati, nego opiljci otpali sa glave klina po kome udarao malj godina ko po tuđem. Evo ti dete, na, proberi igraj se, našaraj mi sunca malo na koži al nećeš naći žutu sjajnu nju smo prvo potrošili umutile je ko jajca proždrali kajganu jutra začas. Belu i ne traži ona je prva otišla na tolika beljenja uvila se ko mrtav crv ko govance vrapca na vetru stisneš li je još jednom samo će se u prah na dodir raspasti ko od pepela dvorac čiji prozori daju svetlo plavi slabi odsjaj. Te plave koja se istrošila na nebesa, uvek su pola neba zauzimala, sad osta iskrzano, bež, donji neki namaz šućmurast, zjapi ko pećina nad nama kaplje vlaga na retko svetlo zeleno mlado iždžikljalo lišće i korovlje naše povremene sreće: nema više te zelene, tek toliko da iscediš za još koje proleće.
Ali zato, eto, vidi tu kočopernu braon govno puna tuba puca od zdravlja mož da islikaš sve seoske puteve razlokane Srbije: Mirko Alvirović Vojislav Ilić taljige grob magare kljuse tango argentino kišna oblačna noć mestimično sa slabim danom kad se seti u kome sunce tinja kroz šerpu protanjenog dna. Eto ti i neke tamne crvene suviše tamne suviše ozbiljne neke tupe neme strasti krv stara bolesna pumpa još u krečanu uma svoje tokove životinjske traži se žensko kao zabran ko topli predah od te hladne kišetine šerpa plave što nas uloka skroz i skvasi ko pse. O pa ti reski dani ko da na oblacima opet farbaju juga u zastavi zaista grozna zatvorena plava i taj miris kiselkast farbe u vetrovitoj noći odozdole osećam se ko Pobesneli Maks Uspavali Maks Obeznanjeni Maks u postapokaliptičnoj Srbiji šljiskaju me sivom i crnom naftom brada mi ulepljena kosa umašnjena padam u san pa u još jedan i tako dole i dole al ne znaju da sam izvuko crni osigurač da ga čvrsto držim za zadnjim smeškom prevare u jednoj šaci, to rešenje, koje sadrži sve ostale i u drugoj novu tubu zaboravljenu skrivenu za ovakve dane: nije ona bila u setu sa ostalima, nju su mi davno, jednog jutra, doneli s mora, ko školjku:
U njoj boja tvojih slepoočnicia boja tvojih zelenih grozdova boja mokre tvoje usne boja venica spletenih na tvojim grudima boja uvijutka tvog boje stepe prerije pampasa tajgi ma livade obične prigradske tek malo da zađemo s puta tu u jarak u predvečerje u zoru kraj stare šljive a padaju po nama sa zrele dženerike: zelene, žute, žućkaste, bele, žuto crvene, narandžaste, mesnato zlaćane, pa onda teget i ljubičasto i ranke i sterlejke i madžarke i šta ti ja znam i mulja se to i mulja i celu noć se mulja i smešali smo nekako to testo ispekli ljubičasti hleb noći, i u njemu, u sredini, zlatni novčić jutra i neke nove boje, iste, stare, a nove.
