Zašto više nema prinčeva na belim konjima?

Pohlepne sestre su, jelte, po definiciji bajke, i ružne, pa pribegavaju raznoraznim magijama ne bi li nekako uhvatile preostale konje. Pri tome se služe i (dobrim?) vilama, čija magija prestaje nešto kasnije (oko 3-4-5 ujutro, ponoć je suviše rano), pa se često desava da konj ujutro vidi osobu sasvim različitu od one koja ga je veče pre toga jahala.

Postoje i još bolje vile čija je magija trajnija, ali su usluge nešto skuplje i opasnije, pa je potrebno neko vreme da se pohlepne oporave.

Pohlepne sestre takođe imaju neke osobine veštica, pa im se moći gube kada se tretiraju vodom, ostavljajući trag blata za sobom.

Kod konja je bitno kakva mu je štala, sedlo, potkovice i griva. Koliko brzo i koliko daleko može da trči i da li jede bilo kakvu travu ili posebnu. Konj takođe mora biti jak, izdržljiv i da ima pedigre.

Postoje i divlji, planinski konji, ali oni nisu interesantni za ovu priču jer nemaju štalu, potkovice i pedigre, jedu šta stignu i generalno nisu dresirani.

Konji, sa druge strane, uglavnom nisu mnogo probirljivi. Bitno je da je pohlepna sestra lagana, aerodinamična (nikako ravna kao daska, kako ne bi bilo otpora pri jahanju) i da odlazak na željenu destinaciju što kraće traje kako se ne bi suviše zamarali. Ukoliko konj proceni da ijedan od ovih uslova ne odgovara, ili da je pohlepna sestra raspoložena za dugo putovanje, najčešće odustaje i trazi novu.

Problem sa konjima je što na cveće i knjige gledaju kao na hranu, od sopstvenih produkata imaju samo konačne produkte varenja (poneki i nusprodukte istog procesa), a jedina zabava im je jurcanje sa pripadnicima iste vrste širokim pašnjacima. Jedino uživanje, koje imaju sa vremena na vreme je rasplod.