Zaživeti

- Gledam nešto ove lokale u ovoj našoj zgradi. Dođe kafedžija i otvori kafanu a tek poneko svrati da ga pitaju kojim je poslom tu došao. Zvrji tako prazna neko vreme pa digne gazda ruke, zatvori i muku muči dok je ne proda. Onda dodje ugostitelj i otvori brzu hranu a u nju uđe tek poneko dete čija majka smatra da je bolje dati dinar nego spremiti mu nešto toplo na kašiku da pojede. I tako to ide, krpi kraj sa krajem, sve dok jednog dana gazda ne odluči da neprodato od juče ipak ostavi za sutra, podgreje i uvali sa prilogom od salmonele. Dođe sanitarna i nazove dobar dan, gazda njima bujrum a oni njemu da ipak bujrum on sa njima u stanicu, pečat na vrata i prodaja vlasniku trgovine na malo. I opet sve u krug, uđe poneko da kupi žvaku i usitni pare i sve dok penzionera nema da trguju hleba i mleka prodavnica nema šansi da uspe. Zna gazda to i već merka kome će je uvaliti za bilo kakve pare, ma može i džabe samo da ne plaća porez i ostalo što ide uz to, kao ona žaba nesretna iz onog crtanog filma što igra i peva ali samo kada je niko ne vidi. I sve tako dok ne dođe kladioničar, ubaci kompjuter, par stolica i oglasnu tablu sa kvotama za taj dan. Brate, hleb da džabe daje ne bi veću gužvu imao. Ovde jedino kladionice imaju šanse da zažive.
- Eh, šta ćeš...
- Daj mi jedno pivo al' da nije mnogo ladno.