Invalidska loža, red Nidže Vujičića.
Predigra marširanja u kuhinju, je oduvek bila romantika i "lepo" ponašanje subjekta prema objektu, jer ja kao invalid bez ruku i nogu, mogu da budem samo statični objekat, koji postaje pasivno aktivan kada subjekt proceni da je došlo vreme za "pomoć".
Odlazak u kafanu: Oblači mi kaput. Izvodi me iz kuće, otvara vrata taksija, i unosi me unutra. Izlazi iz taksija, otvara mi vrata i izvodi me iz njega. Vrata su jedna od težih prepreka za mene (prim.aut.). Naravno, otvara mi vrata od kafane, skida kaput i vodi do stola, jer sam u međuvremenu oslepela. Izvlači mi stolicu, pomaže mi da sednem, ugurava me taman koliko treba pod sto, stavlja mi krpu u krilo i nekako mi se nežno smeška. Nema tu trunčice sažaljenja na moj invaliditet. Čita mi jelovnik, jer sam slepa ako je neko zboravio, bira jelo za mene, jer mi se čulo ukusa odavno raspalo, pa se tripujem da jedem tufahije kad naručim minjone na žaru. Kao i svaki invalid, i ja pokušavam ponekad da nešto sama odradim, kao što je paljenje cigarete, ali moj anđeo je tu i on sve vidi. On bre i komšijama za susednim stolom zapali cigaretu kada ja krenem ka paklici. Toliko je brz i uviđajan. Isključivo smo komunicirali na fransuskom, jer je taj jezik najbolje išao uz nas. Koga zabole kurac što smo znali da kažemo samo francusko r. I to se Računa. Jao wc. Pa tu nekako trpim dok ne krene niz uši da mi curi, al' kad dođe do toga da ću obeležiti restoran, ja šapnem onaki više za sebe da mi se ide do toaleta. (naglasak na LE) To je sve što stignem da uradim. Već me je odneo tamo. Ali, uspela sam da se izborim da sama skinem gaću. To se zove doslednost bre!
Dva meseca kasnije: ALOOOO, aj didemo na neku pljedžu i lukaru, da se useremo od klope. Znaš kako ćemo od leskovačke da kenjamo i prdimo po kući i okučnici. Ima da zalivamo pivom, i da podrigujemo na mesečini.
Idem ja u kuhinju odmah. Jebeš predigru.
