Zelene šljive

Sećam se da sam ih ranije tamanio kao lud. Voleo sam te zelene, kisele šljive pa da ga jebeš. Kad je uzmem, a ona onako tvrda, i zelenkasto-ljubičasta, pa je pocepam na pola, a ona onako zelena unutra, tako zelena i tvrda da ponekad ostane deo koštice u njoj. Sada počinju da mi se grče mišići vilice, kada pomislim na njenu kiselost. Voleo sam taj osećaj, iako bi mi se faca izobličila, pa bi majka često pomislila da imam mongoloidnu idiotiju. Pa kad ih jedem, samo ih malo sažvaćem, i odmah progutam. I odmah drugu. A posle toga hoću da crknem od štucanja, jer mi se začepili i disajni i digestivni putevi, zbog nedovoljne sažvakanosti. Ali voleo sam da ih jedem, makar imao proliv po pet dana.

A onda samo odjednom, to je prestalo. Počeo sam da ih se gadim. Uzmem ih s vremena na vreme, ali to nije to. Sad me privlače ove druge. Zrelije. Sad volim, da kad je otvorim da bude onako narandžasto-žuta iznutra, i da se sama prepolovi. Volim tu slatkoću koju čuva u sebi i tu mekoću koja mi dozvoljava da ih jedem koliko hoću, a da se ne uplašim za život. Međutim, sve više volim da uživam u njima. Žvaćem je po dva minuta, iako za to nema potrebe. Čak volim i košticu da glođem s obzirom da se uvek malo nahvata oko nje. Da li što ja starim, ali sve mi se više sviđaju ove zrelije. Mekše. Slađe. A i lakše se otresu...