Dati oba bubrega, dati sve što imaš, dati i ne misliti na sebe i na posledice koje ostavljaju na tebe, grliti iz sve snage i zauzvrat najčešće dobiti emotivne ožiljke, i to onda kada vidiš koliko su ljudi nezahvalni i kada shvatiš koliko vole samo sebe.
U tim trenucima pomisliš da ti se prošlost sveti, da si nešto loše učinio, da si loš čovek i vraćaš film u nazad, pokušavajući da nađeš razlog zašto si tako proklet. Ne primetiš da se dani i noći smenjuju, navučene su ti roletne, više ni ne znaš koje je doba, ti i dalje imaš tlo pod nogama, trnovito nažalost, i gaziš i krvariš, gde god se okreneš okružuje te magla.
Sve zbog prokletih ljudi, lepše bi vodili svoje živote kada bi stalno imali u vidu da ćemo jednoga dana umreti, možda bi nas to nateralo, da se ipak volimo.
U tom trenutku samo na tren, digao je roletnu, i pogledao u sunce, video je zelenu travu, decu kako se smeju, osetio je toplotu koja prolazi kroz njega, kao da je doživeo prosvetljenje, oslušnuo je i čuo je ptice i smeh, život se ponovo budio u njemu, nema više one mrtve tišine koja ga je okruživala, konačno je shvatio, shvatio je da će ga ljudi ubadati kopljima, mačevima i svim mogućim oružjem, shvatio je da sada konačno ima štit, blistav i sjajan koji reflektuje sigurnošću, i koji je dovoljno čvrst da ga odbrani od svega, zrači nadom kakvu nikada nije imao, shvatio je i najzad se uzdigao iznad tla, iznad trnja i počeo je da leti, iznad svoje gluposti i opsednutosti porazom, iznad neba, gde je sve prelepo.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.