Živim za dan kada...

Inspiraciono-motivaciona izjava zaplašena sveže obranom nadom iz bašte težnje. Mlađi brat izreke: ''Nada zadnja umire''. Skup reči koje izgovaraču podaruju određeni balans sreće i strepnje, sa daškom optimizma.
''Tu je uvek sutra''. Tako kažu. Ako to propadne, prekosutra bleji sa vopsom i pričama o nekom sledećem vikendu kada se ''dešavaju stvari''. To se čeka. Ti posebni dani. Kada se sve poklopi i anuliraju se muke spoljašnjeg sveta sa endorfinom unutrašnjeg sistema, ostavljajući vas u zen položaju, sa glupim smeškom na faci, i odgovorom: ''Srećan sam čisto onako''.
Poklopile se planete, i sede Venera na glavu Jupiteru. Iskulirala, tako kaže. Smorila je ova predviđanja nebeska i astronomska. Kaže, sve je to počelo još prvi put kada je čovek postao nezadovoljan sadašnjom situacijom, ali je bio previše lenj da bi nešto uradio. I onda je izmislio tu rečenicu. Nekakav način odbrane od spoljašnjih uticaja, i kvarenja subjektivne slike. Pokrije se ćebetom providnih obećanja, ušuška se, i ne menja ništa.