1. Ako su u onih 90% koji nemaju nikavu vezu za posao niti pare kojim bi ga mogli kupiti.
- Prvi dani
Nakon polaganja poslednjeg ispita ili odbrane diplomskog ispunjeni su enormnim osećajem sreće, glave su preplavljene dopaminom. Uglavnom, svi im čestitaju, hvale ih, žele im svetlu budućnost. Diplomac, nadutih grudi od ponosa, razmišlja o organizovanju slavlja povodom još jednog uspešno odrađenog životnog zadatka. Sve to protekne u najboljem mogućem redu. Brzo dolazi i taj dan kada odlaze na biro, tamo ih dočekuju nasmejana lica, uzimaju im podatke, pominju obuke, razne prednosti. Sve ide po planu. Tako je bajkovito. Ubrzo će posao, finansijska nezavisnost, sve će biti nekako lakše i lepše. Ambicije ne popuštaju.
- Tri meseca kasnije
Dođe i trenutak kada se treba javiti drugi put na biro. Sada su službenice izgubile onaj osmeh koji obećava, one motivacione reči kao onda na prvom sastanku. Optimizam i dalje drži iako nešto smrdi.
- Šest meseci kasnije
Profili na društvenim mrežama su usijani. Najnovije igrice na polici. Izlasci
vikendom redovni. Život im se svodi na pronalaženje sličnih žrtava i jadikovanje o životu, nepravdi u zapošljavanju. CV se ne ažurira. Za nemanje posla krivac je identifikovan - država Srbija i lud narod.
2. Ako su u onih 10% koje čeka posao čim završe
- Prvi mesec
Na poslu nauče posao, dobiju odličnu platu, direktno postaju nezavisni, imaju za more, za letovanje, za kupovinu garderobe, stvari za sobu ili neretko svoju kuću, imaju da ceo dan sede po kafićima, da voljenu osobu izvedu gde god požele. Uživaju u životu. Žive srećno do kraja života.
