Paradoksalno, što bržim tempom živiš, to ti se čini da duže traje. Valjda se istrošiš na pola puta, a opet ti tvrdoglavost ne dozvoljava da odustaneš sa intenzivnim tempom i tokom sledeće polovine života koja ti još sleduje. Pa onda na kraju tako umoran jedva čekaš da se sve završi. Kao užurbanom klincu koji treba da završi sa klinčenjem i krene u pubertet za svega dvanaest trinaest godina, sat vremena ti je izgledalo kao sto godina, a kao matorcu sat ti traje pet minuta.
-Jao, čoveče osećam se kao da imam pedeset godina.
-Ma, daj, tek si zaš'o u pedesetu, a ni ne izgledaš loše uopšte. Ma, još si mlad, ima vremena...
-Pa, šta ja znam, držim dobro onu firmu, uznapredovao sam i te kako, izrodio decu, eno ih na fakultetima, ne znam šta više ima... Umorio sam se.
-Jao, čoveče!
-Šta je bilo?
-Pa ja imam pedes godina! Gde sam ja bio, šta sam radio? Još sam sa majkom u stanu i žickam za pivo... Gde prolete ono vreme?
-Ma, samo sek si ti meni živ i zdrav.
-I to što kažeš. Ima vremena.
Sprdnja na dužinu i kvalitet života u našoj zemlji.
Sve je više ljudi koji jedva dočekaju četrdesetu, stota je postala mit.
