(двор Немањића у Неродимљу, 1310. година, Милутин улази у своју одају)
Јелисавета: Где си ти недељу дана, проклетињо?
Милутин: Па клао сам се с Византинцима мртвим око Охрида.
Јелисавета: А мени ни да кажеш да идеш, ни да се опростиш од мене?
Милутин: Шта ја има теби да се исповедам?
Јелисавета: Па жена сам ти, на пример.
Милутин: Што рек'о мој друг Виљем I Плантагенет, гуд фор ју, и шта с тим?
Јелисавета: Па бринем да ћеш погинути, будало!
Милутин: Да погинем од Византинаца? Грохотом се смијем.
Јелисавета: Не знам лепо шта ћу с тобом, тераш ме да плачем због тебе, човече!
Милутин: Не знаш шта ћеш, а?
Јелисавета: Не.
Милутин: Да се лепо спакујеш и вратиш у своју смрдљиву Мађарску у року од неких 5 сати, да те не бих за уши вукао до тамо.
Јелисавета: Ал...али ја тебе волим! (бризне у плач)
Милутин: Шунка се воле.
Јелисавета: Значи тераш ме од себе? А зашто, реци ми бар?
Милутин: Не подносим плачипичке и не подносим злојебе, ајд' сад торњај се, морам да гледам ко од данашњих владара има добре ћерке за расплод.