Реченица коју смо као деца стално слушали од својих родитеља када би ми невољно то што би нам рекли морали да урадимо.
Идемо рано ујутру у школу, да учимо, радимо домаћи, идемо код зубара, лекара, у продавницу по хлеб, млеко и јогурт, на село код бабе и деде, поједемо све у тањиру што нам је остало од хране, вратимо се кући из провода до 12 сати, спремимо собу, одржавамо наше кућне љубимце, извинемо некоме само зато што је старији или у роду са тобом, отпратиш сестру/брата до негде зато што је сувише мали/ла да иде сам/а.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.