Žuč u medu

Ono onda kada sve teče - tvoj dan, tvoj dah, otkucaji sata na zidu i srca u još jednom zidu. Ta mirna voda po kojoj sada brodiš velikom barkom pod punom posadom kada napokon dobiješ koji trenutak slobode da se okreneš i setiš se brzaka i bura, i onog prvog malog čamca kojim si isplovio.
Čekao si taj trenutak dugo, zaista dugo. Zamišljao si kako ćeš zavaljen u ležaljku u polu - ležećem položaju napokon prebirati po prošlosti i probrati je. Setiti se dragih lica koja će ispilvati ravno pred tebe, ista onakava kakva ih znaš, mlada, prijateljska, ljubavna... Setićeš se dodira, mirisa kože, boje očiju, ukusa poljupca, slatkog bola ugriza... Stiska ruke, tapšanja po ramenu, prvih ideja, svađa i pomirenja... Prvih akcija, prvih kukavičluka i početaka učenja hrabrosti koja te je upravila ka mestu gde si sada... Zajedničkih idola, učitelja života, bora na čelima staraca koji su te učili dobroti i njihovih štapova kojima su te učili poštovanju. Setićeš se sopstvenog mišlja, koje je bilo šire od broda i mora kojim si plovio, a koje se, kako je brod rastao i jačao, sve više smanjivalo, sužavalao, prezajući pred pučinom. Te prve mudrosti iskustva, da što više imaš, to više čuvaš, više misliš i vagaš, a manje kidišeš na talase i virove, ponovo će ti kroz nit žmaraca proći telom, i vratiti te u taj trenutak kada se tvoja misao ograničila na ogradu broda koja tada obuhvatila sav tvoj svet... Onda će te misli odvesti natrag u ovaj čas, kada ćeš videti sebe svojim mladim očima, kako sada ležiš spokojan u svojoj ležaljci, sa batom sitnih koraka, ženskim glasom, kratkim lavežom u pozadini i mirnim, otvorenim morem spreda.