Ako su 90-te bile crne, decenija za nama se može nazvati "žuta decenija". Ne mnogo slavna, mnogi su gladovali, čak i više nego u crnim godinama. Pamtiće se kao decenija dominacije jedne političke stranke čije pripadnike u narodu zovu "žuti", pa odatle i naziv za čitavu deceniju. Na samom početku su obećavali kule i gradove, pričali kako je ovo vreme promena, uspeha. "Biće para" govorili su, za sve su krivili Miloševićev režim. "Mora da poskupi hleb, mleko, ulje...jer je Miloševićeva politika bila pogrešna i sad plaćamo cenu", narod je tu priču naravno gutao i ćutao, mislili su ljudi da ne može biti gore nego što nam je bilo...Otišla jedna firma u stečaj, dve prodali za evro i tako svakog meseca iznova, dok je narod ostajao bez posla, žutima su cvetale ruže. Kad su ljudi shvatili da nema od njih 'leba i nisu više verovali priči o Miloševiću, opa, sad im je kriv Ratko Mladić. "Ajde da sačekamo još koju godinu dok ga ne uhapse, posle će evropa da nam daje i šakom i kapom", zavaravao se narod... Otišao i Mladić u Hag. I odjenom se pojavi priča da nas neće primiti u evropu dok ne priznamo Kosovo. To naravno niko od žutaća nije javno izneo, ali ipak ta se priča proteže kroz narod, a kako naši ljudi kažu: "gde ima dima, ima i vatre". A i ako priznaju Kosovo, smisliće opet neki izgovor da nam zamažu oči i da se pravdaju zašto nema para. I danas, na početku druge decenije 20-og veka, imamo iste ljude u foteljama koji tu sede već 11 godina i koji su za tih 11 godina samo šuljeve uspeli da dobiju i neki kilogram da nabace, ali jbg, nije to lako, treba sedeti toliko dugo... A nama ostaje samo da prvo milom pokušamo da stvarno promenimo nešto, a ako to ne uspe, srbi smo, nije nam nepoznato ni silom da dodjemo do cilja.
Dobro je dok vera i cilj još uvek postoji u narodu, to nisu mogli da nam prodaju.
