Osećaj koji je kod nas vozača veoma ambivalentan.
Kada treperi zeleno svetlo na semaforu, svesni smo toga da će vrlo brzo da se pretvori u žuto.
Ranije, pre novog zakona, pičili smo kroz to žuto s punim pravom, znajući da se na poprečnoj strani ne mogu tako brzo upaliti zelena svetla, koliko brzo mi možemo proći kroz žuto,
Međutim, danas, znajući (ili sluteći) da nas sa svih strana vrebaju kamere, pri žutom svetlu naprosto ne znamo šta da radimo: ili jednostavno kroz njega po staroj navici proletimo, pitajući se naknadno da li nas je zakačila neka kamera, ili naglo ukočimo, rizikujući da nas otpozadi lupi neko sa starim navikama.
Vozim svaki dan, tačno je. Nikad nisam siguran da li da stanem ili da produžim dalje.
Mada obavezno, perifernim pogledom, (u datoj brzini) zveram ima li milicije unaokolo. :)
znaš šta meni nije jasno? Za kamere, da li moraju da beleže dva snimka jedan kad je bilo žuto i drugi kad si ti prošao i zatvorilo crveno... Da li se na veštačenju utvrđuje brzina automobila i određuje da li si mogao bezbedno da kočiš ili si trebao da prođeš!
Na sreću još uvek nisam dobio takvu razglednicu, tako da ne znam.
Ali sam dobio razglednicu od 4 sličice, gde se lepo vidi moj auto kako pored Sajma piči žutom trakom. Poslednja, četvrta sličica pokazuje moj auto u zatamnjenom obliku, da bi se jasnije istakao registarski broj. Dakle, 5000.
Cooper: Wanna know why I'm whittling?
Truman: OK, I'll bite. Why are you whittling?
Cooper: Because that's what you do in a town where a yellow light still means slow down, not speed up.