zvonimir

Састанак, у просторији око двадесетак људи. Шеф виче на присутне који га гледају понизно с керећим погледом. У том тренутку осећаш да ти стомак грокће. Јебем ти ову пљескавицу с урнебесом, помислиш. Не желиш да било шта излази из тебе, али стомак те не слуша. Знаш да ће ускоро просторијом проћи мирис твог прдежа. Желиш да то одрадиш што дискретније и да се потрудиш да пребациш кривицу на другога, углавном колегу до тебе. Мало се нагнеш у столици и напнеш, али наравно врло обазриво и педантно. Трудиш се да то што МОРА да изађе из тебе прође нечујно. Сконцентришеш се. Капљица зноја ти wehне низ чело и то те деконцентрише. У том, ваздух из твог дупета излети како пампур од шампањца. Сви се окрену и гледају те. Шеф престане да говори. Ти се благо насмејеш, протрљаш дупетом по седишту и кажеш: "Ма кожна столица!"