Хардкор фолк у виду крајишке музике назван по збирци приповедака Петра Кочића.

Први сусрет са крајишком музиком памти се целог живота. То је епохални тренутак, откровење, тектонско померање бића и бивствујућег. Нарочито ако су вас у свет носталгичних милозвука увели Жаре и Гоци, два гласа, два човека, два идола, две институције.

Пред њиховим нотама пада свака подела музике, све диве и красиве, старлете и кокете, бендови и трендови, звезде и Звезде Гранда, а нарочито Екстра Нена. Заборављаш хитове Бате и Секе, све певачице које су префикс за естрадно име позајмиле из реклама за улошке, све патетичне и херметичне текстове, све Фармере и шармере, хормоне и силиконе, ботокс и аб-троник из Топ Шопа. Заборављаш Венди, Инди и Сенди. Карту без повратка добијају и Лепа Брена и Стара Мигрена, све емисије "Гранд параде" и "Света естраде". Одлучујеш да скинеш са зидова све постере Саше Поповића.

По цели дан слушаш "Радио Крајину", десетерачке вапаје за домовином, њивом, огњиштем и имањем, ђедом и ћаћом, топлом пивом, издатим ђенералима, сланином и ладовином.

Свестан си тога да су Жаре и Гоци померили границе. Будући да је тематика њихових песама изузетно широког спектра, гони те на сузе и емотивни преображај. Почињеш неконтролисано да плачеш и добијаш понуду од индустрије папирних марамица и тоалет-папира "Палома" да постанеш њихова маскота. Плачеш јер се рађа један нови човек у теби, а сваки је порођај болан. И знаш: Жаре и Гоци су стубови наше културе, неохуманизам, религија у пракси, апстракција у форми.

Мрзиш кад те питају да ли више волиш Жарета или Гоција. То би било као кад бисте мајку питали које јој је дете драже. Или који би прст мање болео кад бисте га одсекли. Жаре и Гоци не постоје као појединци: тек у њиховом садејству настаје савршенство. Један пева, други кука у бекграунду, па онда замене улоге. А теби топло око срца и све ти се чини да си у рају. Тамо, место анђела и харфе- Жаре и Гоци. Алелуја!

Спавање са исходом превеликог броја чељади у једној породици.

Начинити грешку и урадити нешто што се првобитно није хтело. Промашити мету. Фулати. Фејловати.
Преведено, израз значи ''погрешно кликнути'' и тиме упрскати ствар случајно, из нехата.

Izložiti svoje dnevne aktivnosti na izvol'te. Uživati u egzibicionizmu ili ono, šta znam, imati prevelike prozore bez zavesa.

Ono na čemu je utemeljena Vukajlija.

Sterilni, takoreći medicinski izraz za jebačinu, za jedan stepen finiji od spavanja. Prvenstveno deo rečnika seksualne edukacije maloletnika, sreće se često u obliku "prvi put imati odnose", "želiš li odnose" i "ihaaaj, otkad nema odnose".
Izraz je vrlo zahvalan za korišćenje, jer ne precizira vid primenjene tehnike, niti rase i vrste učesnika.

Situacija u kojoj se nađeš kad ti i žena i švalerka u isto vreme dobiju.

Kad se dvoje političara iz suparničkog tabora glođu i trve ispred kamera, ne bi li ostavili utisak nepomirljivih suparnika, a kad se pogase reflektori, raspravljaju za nekom bogatom trpezom, kako dalje da zamlaćuju obećanjima ovaj napaćeni narod i potkradaju one koji im ukažu poverenje.

Imaginarni prostor oskudnih dimenzija, gusto ispunjen agresivnim ološem, u kome naivni mučenik, po pravilu, mora obitavati, eventualno samo proći.

U slovenskoj mitologiji talason je slučajni prolaznik, čija se senka ili telo uzida u građevinu, po verovanju ta osoba umre nakon 40 dana, zbog toga su se zaobilazila mesta na kojima se nešto gradi.
Običaji se vremenom menjaju, menjaju se i zidarske veštine, tako da je danas talason prolaznica sa butovima punim celulita koji se talasaju.
Kada prođe pored objekta koji se gradi, uglavnom joj neki bauštelac dobaci sa zgrade ''Joj, mala što bih te uzid'o'', ili klasično samo zvizne za njom.
Međutim, prolaznica koju odmere sa skele, ne umire nakon 40 dana, već uglavnom promeni trasu kojom se kreće, ili u najboljem slučaju bude prcana od nekog zidara sa skele.

Јединица за мерење пацифизма и толеранције.

Када се ти појавиш, а она не.

У се и у своје кљусе. То што ти у животу није умешено па обешено, не значи ни да ти је Годо поуздан пријатељ.

Дугачак слоган, али слоган. Имао смисла у време док су се људи макар мало осећали као део државе, а држава на ту њихову лојалност колико-толико узвраћала.

Одавно није тако. Одавно човек државу доживљава као нешто што је на супротној страни, као спрегу политичара, тајкуна и осталих повлашћених категорија, машину за млевење која гледа да те самеље и исцеди и оно што немаш да би она имала ресурсе за своје паразитско функционисање. У таквим околностима, у неравноправној борби у којој је од самог рођења осуђен на пораз, нормално је што злехуди човек гледа бар да ублажи последице тог пораза.

Тако је, временом, слоган из наслова (не кривицом грађанина-појединца) изгубио сваки смисао, јер ако ти, у родољубивом заносу, узвикнеш "Државо, ево ме, реци шта треба!", а држава те гледа бело и нема појма шта си хтео да јој кажеш, онда то и није нека држава. А поготово не заслужује да ти уопште размишљаш да ли би за њу, ту и такву, могао нешто да учиниш.

Tako su jurili Slobodana. Tako jure predsednike mesnih zajednica. Tako konstatnujemo bolan i neminovan poraz neprijtelja ili smrt vepra kad ga koljemo. Izgovara se proročanskim glasom sa, namerno, nevešto prikrivenom srećom.

Lep? Nije da je gabor, al' nemoj da se zajebavamo. Drži do sebe koliko - toliko, ali ipak ne nosi karirano.

Da je bogat, nije. Koja god kola da vozi, mo'š se kladiti da u njima nije prvi prdnuo.

Sposoban, pametan ? Heh, može srolati ksnu za 25 sekundi, ali to je ipak stvar treninga a ne sposobnosti.

Izraz aludira na staru foru: brava koju otvara svaki ključ je loša brava; ali ključ koji otvara svaku bravu je prilično dobar ključ - da ne kažem kalauz. Dakle, kalauz se odnosi na tipa koji na prvi pogled nema šta ponuditi suprotnom polu, ali na potpuno neobjašnjiv način ima više recki nad krevetom nego što bi iko na prvi pogled mogao pretpostaviti.

Upravo ta činjenica da niko ne zna - niti može da nasluti - kakav to repertoar forica, mađija i šarmantnih izjava poseduje prosečan kalauz, oko dotičnog stvara auru misterioznosti. I prećutnog poštovanja od ostalih muškaraca iz sredine. Hajd' dobro, i ljubomore od strane onih muškaraca koji su nevini u 38. godini, ali nije to poenta. Dabome, kalauz o svojim poduhvatima ne priča kompanjonima. On zna da oni znaju,i oni znaju da on zna da oni znaju, ili makar da slute koga/kad/gde, ali neki red mora postojati jebemumater. Kad se noćna lutanja spomenu uz vops, mudro ćuti i osmehuje se krajem usana - i te situacije su dovoljne da mu dodatno dignu ugled u čoporu. Ipak, ne kurči se jer je džentlmen, već zato što opravdano strahuje da bi mu neki brižni supružnik mogao prebrojati rebra nečim kabastim ako se priča proširi.

Međutim, fora sa kalauzima nije u samo njima znanoj priči koju serviraju ribama. Ni u tome što čine zanemarljiv procenat muškog kolektiva u svakom bloku/ofisu/gradilištu/klubu/radnoj akciji pri izgradnji pruge Brčko - Banovići. Štos se krije u tome što svaki kalauz svojim postojanjem kontrira kolektivnom dojmu mlađanih, i ne tako mlađanih ali malo više razočaranih pavijana iz niže - srednje klase, a koji u najkraćim crtama glasi otprilike ovako: jebaćeš samo ako voziš Merca. Tačnije, ako imaš para za, između ostalog, Merca. Dobro, da se ne lažemo, frekvencija snošaja će možda biti veća ako voziš Merca, ali to kola od des-dvaes soma jura i dalje ne čini preduslovom za bilo šta, ne budi ograničen.

Nego skapiraj da, jebiga, ima svega. Razdrndanih rava, ups brava, koje otvara svaki ključ, i brava koje otvara samo jedan ključ, bio on zarđao ili sjajan i nov. Škart ključeva koji pucaju u ruci čim ih ubaciš u katanac, pa i ključeva pravljeni za brave kazamata blaženopočivše K. und K. monarhije kojima današnje brave nisu po meri. I kalauza, dabome. I svi su oni izmešani na rafovima, kako i treba da bude.

Уз фамилију представља једину ствар коју у животу не можеш бирати.

Način prepoznavanja društvene klase u Srbiji.

Piće koje piju skoro svi pevači narodne muzike zbog devojaka koje su ih zajebale.

Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.

Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.

Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.

Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.

Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.