Razočaravajuće pomirenje sa činjenicom da su na akciji rasprodati svi LCD televizori.

Таква особа је изузетно добра. Гуд гај Грег је наспрам те особе онај лик што је побио људе у Норвешкој. Дакле, добричина до кости. Увек је поштен и никада није испао пичка, напротив. Чак и у ситуацијама у којима би свако нормалан поступио оштро, он је смирен и добар. Још те и понуди вопсом јер се истриповао да си љут на њега. Толико је добар да је то понекад језиво.

И поред својих обавеза увек ће ти радо помоћи, иако си га синоћ исмевао, гађао лименкама пива, слао у продавницу по десет паковања троугластог ''Бисер'' сира, кога је сам требао да плати, и терао да скида гаће пред гомилом пичака. Он све то заборави врло брзо и понаша се као да није ништа било. Некада ти буде срање због тога што искориштаваш његово добро понашање, али те тај филинг прође када се он врати и саопшти ти да је управо завршио са пеглањем веша.

Протурити кинту човеку на положају, подмитити.

Беспрекорна амбалажа која савршено чува укус пива.

Спаковано у стаклену флашу од 0.5 литра, препознатљивог и једноставног дизајна, представља аутентични Балкански производ. Од огромне милоште још називана и „стаклић“. Својевремено је било морање вратити амбалажу, што само по себи потврђује њену реалну вредност и квалитет. Пиво које се у фрижидеру најлепше зноји, кажу старији. Такође кажу да је амбалажа тако осмишљена и произведена да можеш мокраћу попити из тога, а тек да трепнеш понеки пут. Етикета представља статусни симбол ове амбалаже, а што се лакше скида са ње, то је боље, јер што је пиво хладније, то је више ознојено, а што се више озноји, то се лакше скине етикета. Проста математика.

Прави тру сладоукусци имају прилику и привилегију да искусе реалну мултифункционалност и бонус додатке куповине целе гајбе ових чаробних флашица, јер иста касније, пошто је целу у сласт попијеш, служећи се својом СФРЈ издржљивошћу користи као гајба за дрва, степеник за предмете који су високо, или пак као пластични табуре за подметање испод дупета док пијеш још један стаклић Зајечарског, у паузи између малтерисања чесме у дворишту и кошења траве.

Neoborivi stepen jačine nečijeg nadimka. Većina poznanika ga zna samo po nadimku, niko nije siguran oko pravog imena.

Скраћеница за:
1. Ајде што је ово претходно, него и наредно.
2. Не знам тачно да одговорим на ваше питање.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.

Vrhunac koncentracije. Pogoditi pljuvačkom mlaz pišaćke iziskuje ogromne mentalne napore. Izraz opisuje osobu koja je veoma usresređena na ono što radi.

Lajtmotiv pripovetke Petra Kočića „Kroz mećavu“ koja je svojim gotovo lirskim prikazom besmislene i neshvatljive tragedije što zadesi dobrog čoveka opasno smorila generacije đaka tokom čitavog XX veka. U nacionalnu svest ostao je urezan ovaj više puta ponovljeni zov starca unuku koji za njime tetura, je li, kroz mećavu, kao i unukov odgovor „Idem, idem“ – idealno za svaku priliku gde neko u grupi zaostaje, a neko drugi želi da se tako duhovito izrazi. Čak se i Branko Ćopić zezao s time u „Magarećim godinama“.

Gejmer svih gejmera, misteriozna faca koja je harala devedesetih godina u svetu 2D igara. Niko zapravo sa sigurnošću ne može da tvrdi kako se zvao i kako je izgledao, niti šta je tačno predstavljalo ono AAA. Kruže razne priče koje vuku u legendu, neki tvrde da je fliperdžijama ostavljao bogatstvo, drugi da je igrao za džabe. Pričalo se da nikada ne spava i da je nenadmašan na pangu, Mustafi, Panišeru, avionima, fudbalu..A onda je nestao. Pojavile su se 3D igre, kompjuteri, plejstejšni, i početkom novog milenijuma gubi mu se svaki trag, u svakoj zemlji. Kažu da se penzionisao, da je sada mator, da je iz bezbednosti promenio nik..Kao i da je umro i postao duh video igara. Nikada nećemo saznati, ali da nedostaje - nedostaje. Umro je zajedno sa fliperima i vašardžijama, i otišao u raj za virtuelne heroje.

Smrad od čoveka još od kad se rodio. Genetski predodređen da uvek gleda svoje dupe prvo. Takva osoba ne zna šta znači ispoštovati ortaka, uraditi nešto za drugara. Možda zato što i nema prave ortake.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Osoba kod koje i nepokretna imovina postane pokretna.

Kavijar radničke klase. Obično se nalazi u obliku podeblje salame ili kobasice. Najčešća upotreba je rano ujutru, odmah posle prve kafe. Puno dejstvo dobija u vozilima gradskog prevoza, kada zeludac konzumatora počne da vari. Primećeno je da u kombinaciji sa gaziranim napitkom, a posebno pivom Podriguša poprima i određeni audio oblik u vidu glasnog i svima sipatičnog podriga.

Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.

Jebo bi je.

Mit, legenda ili tako neka pička materina koja se prepričavala davnih 80tih. Sem što je potvrđeno da je ima u beloj kući, priča se da je postojala policijska stanica u Srbiji koja je posedovala istu ali problem je bio što su svi pričali o njoj a niko nije mogao tačno da kaže gde je ona. Kažu da je ispitivanje u njoj bio fetiš svakog inspektora. Ispitivanje u njoj je bio luksuz koji su samo retki kriminalci mogli da priušte sebi jer je omogućavala praznik za sva čula.

Kako priča kaže, ceo enterijer se sadržao od jedne drvene stolice na koju bi srećnik sedao gde bi se uz pomoć enterijera i pomoćnih sredstava istina bila izvlačena iz njega. Kažu da je sam oblik sobe bio zaslužan za neverovatnu moć izvlačenja istine iz čoveka. Proces ispitivanja bi se sadržao u tome što posle dva-tri sata dobrog prebijanja, ispitanik bi bio upitan da stane u ćošak, kada bi ispitanik rekao da u sobi nema ćoška onda bi dobio jos jednu dozu lomljenja kostiju zato što zajebava službena lica u obavljanju dužnosti i ne izvršava zapovesti.

Kad bi se završilo to lomljenje, ispitanik bi opet seo u stolicu (ako bi mu trenutno stanje dozvolilo) i posle par minuta bi opet bio upitan (pod uslovom da još nije progovorio o svojim zlodelima) da stane u ćošak. Pošto je znao šta ga čeka ako ne stane, on bi stao pored zida u nadi da će se spasiti. Posle takvog dela, opet bi bio upitan zašto zajebava službena lica u obaljanju dužnosti jer je očito da ta soba nema ćoškova. Posle toga bi sledila još jedna porcija po rebrima i kičmi a ako ni onda ne progovori proces bi se resetovao i krećao od početka sve dok ispitanik ne progovori i reši sebe ove bezizlazne situacije.