A gde je tu poverenje?

Dogegaš se do vrata, zvoniš, sestra iznervirano, u žurbi otvara vrata jer gruva conquiztador oko 05h( inače čeka da vidi resetovanje poena). Promumlas joj zdravo, možda i odgovori, ali ti si vec pozabavljen zajebanim skidanjem obuće. E, upravo zbog toga gotiviš leto, lakše je (sada su tu neke apsolutno nepotrebne pertle)Pogledaš se u ogledalo. U neverici gledaš sebe minut najmanje. Sabereš se nekako. E, sad dolazi zajeban deo, treba da neometano prođeš pored roditelja, nekako ih ne probudivši miomirisima koje ostavljaš za sobom. I onda čujes ono: "Sine, je l' si to ti?". "Da, da" odbrundaš. (jok, baba Jula došla da vidi da l' smo gladni!) Taman da zamakneš za ugao i cuješ (sa maksimalnom dozom roditeljske zabrinutosti) "A je l' si nesto pio?"(toliko iskreno da ti gotovo žao sto će tvoje reči predstavljati kompletnu suprotnost ) Replika jedno tvoje decidirano "Ne!". I, dok se još uvek te promatrački gledajući vraćaju snu, ali ti baš voliš da zapadneš u što veće sranje. Vraćaš se sa rečima:"A zašto biste to mislili?" i sa ogromnom željom da ispraviš stvar, dokažeš svoju "apsolutnu" trezvenost. Sad kreće agonija od 10min ti se razbacuješ najfinijim izrazima, gestikulacija na mestu, počinješ govornički da mašeš rukama uz reči :" A gde je tu Vaše poverenje?". Kada stigneš do reči: "Eto, zbog toga naša država i ide u ovom smeru" pogledaš malo oko sebe. Jbg, otišao si predaleko. Ponovo. Odlaziš. Matorci se ne bune, šta više, zahvalni su. Istuširaš se hladnom vodom i legneš. U glavi ti bruji. Navijaš sat na 21h(jbg, moraš da vežbaš fiziku za test sutra), i čini ti se čim sklopiš oči, a ono već zvoni melodija Sonne od Rammsteina. Vidiš, razmišljao si sinoć šta može da te probudi. Bravo. Probudio si se kao junak Hangovera. Nešto te roditelji čudno gledaju.
Bože, šta li im je?