A praunuci?!

-Kako si deda?
-Ih..kako sam..Nikako. Sve me boli, teško se krećem..I ne ide mi se nigde, pravo da ti kažem..Prijatelji svi mrtvi, ja na korak od groba, ne znam ni zašto živim kad samo smetam..
-Nije, deda, šta ti je..
-Jeste, jeste..Gledaju me svi kad ulazim pola sata u autobus i sve se misle: "Gde će ovaj matori, da nam pravi gužvu samo?"..Na pecanje i ne mogu i da hoću..Stvarno ne znam zašta ja više živim..-pognut pogled pun suza..
-A praunuci?!
-Molim?-polako podiže glavu..
-Pa, praunuci deda? Valjda ćeš da dočekaš praunuke? Hoću da i moja deca imaju pradedu kao ja što sam imala..
Odjednom ozaren osmeh, hvata mi lice sa obe šake i ljubi me u čelo:
-Zlato dedino!-živahnim glasom-Pa, zar misliš da bih ja to propustio?! Baš me briga šta misle ovi u autobusu! Pusti ti njih, ko njih šiša..I šta ima da se krećem, ovde mi toplo i na televizoru sto kanala! A i Žuća mi stalno pravi društvo, a drugi prijatelj mi i ne treba! Ma, lepota jedna, poživeću još dvaes' godina ako Bog da! Neće deda da propusti praunuke ni za šta na svetu..Hehehehe..-narednih pola sata osmeh ne silazi sa usana, a oči i dalje vlažne, sijaju..