Kraj pomahnitalog razgovora sa Svevišnjim kada se čini da su sve ladje potonule.
Budiš se u tripu K'o da me je Bukovski pravio, i usput shvataš da ti je desna ruka nešto mnogo lepa i bucmasta i da je jedva pomeraš. Nalaziš sreću u nesreći- bar nisi muško- za wc ćeš se nekako snaći, a bar ne moraš da drkaš, ne moraš ni drugima da drkaš pošto ti usput i veza puca k'o zrela lubenica i sav te sok prska po faci. Kakav svrš! Usput keva odluči da te vrati u krilo mamino, čedo mamino, pa polako dobijaš fobiju od zvuka sopstvenog telefona. Zapališ cigar na poslu i naidje, ni manje ni više, nego čika diša sa komentarom "Vi ste baš pravi zavisnik!" Jok, krivi, pomisliš, i nastaviš da ga pušiš. Cigar, mislim. Onda se jednog dana probudiš, rešiš da dočekaš sutra sa osmehom, ništa te više ne potriše, nište te više ne iznenadjuje. I tako ponosito, dignutog morala, i dignutog nosa, ma sve što imaš ti se diglo, kreneš ranim jutrom u nove pobede. E, to je optimizam. I na pola puta bupneš direktno na bulju, na sred ulice, osetiš svoju trtičnu kost kako krcka, legneš tu da odmoriš malo, raširenih ruku kao Isus, pogledaš u nebo i vikneš: "Matori, a da mi ti lepo rokneš metak u čelo, a?"
I kad se dupodosankaš do dela gde ima manje leda i uspeš da predješ na drugu stranu, s naporom kao jebeno more da preplivavaš, istom tom ulicom prodju kola hitne pomoći.
Kao: "Ma neću bre, malo se zezam..."
