Raspasana banda koju možeš videti nedeljom ispred dragstora, neke zadruge ili na livadama lige bez brige, gde ganjaju fudbal fenjeraši i paceri. Nije nužno da to budu fudbaleri, za scenario je najpogodnije da to budu košarkaši ili igrači američkog fudbala, jer taj duh nikada neće prestati da jenjava.
Kada se uvidi taj kostur, to je konstrukcija jedne ekspresije raspadanja, ali ipak sa druge strane oksimoronsko posedovanje ekstremnog talenta za uzimanje državnog prvenstva. No za to je potrebno pojavljivanje mesije, trenera koji je trenirao nekogu 16. ligi zapad, ali ima viziju. On dolazi drži govore i daje maha čitavom timu da se stvaraju takve profesionalne deformacije da se po prodavnicama, kvantašima viđaju sportisti koji titraju pomorandže i ubacuju lubenice u korpe sa udaljenosti deset metara. Dok kapiten sedi kod kuće i uči jer ima slabe ocene i to mora da prevaziđe, jer neće igrati, ali ipak možda se pojavi njegova majka koja će se nešto ispod žita dogovoriti sa trenerom koji je nepotkupljiv kao Robespjer, ali on zna da to tako treba.
Posle trideset uzastopnih poraza dođe jedna nerešena to je znak sa neba, onda ide pobed, prva, druga, treća, gas i finale. Nije bitno da li je ova priča istinita, uvek postoji glorifikacija. Prosto, iako je trener Helmut Šen, Brajan Klof, Miljan Miljanić uvek se nameće taj anakolutni duh koji nagoni suze na oči kada se pije iz pehara sa završnom slikom: trener na rukama voljenih i igrača u krupnom planu. Ne samo što je uzeo prvenstvo sa raspasanom bandom koja je sastavljena sa koca i konopca, nego je i sačuvao brak i dobio prinovu.
