Agonija jutarnjeg sunca

Taman što ste se vratili iz/sa omiljenog mesta za blejanje, umorni ali srećni, posmatrate svoju moćnu siluetu na zatvorenim prozorskim staklima bez zavesa i najzad shvatate: "O da, zaista sam smršao". Možda je "smršala" bolji primer, ipak :(
Baš vas 3-4 sata dele od suočavanja sa istinom, pred polazak na posao, kada surovi, pokvareni, nesvakidašnje podli zrak uleće kroz prozor vašeg kupatila i pada na vaše lice, razuveravajući vas vešto da je sve što ste sinoć polupijani shvatili... istina.
Da li od piva, ili tek prirodno, vaš stomak iznenada neodoljivo podseća na trudnički, kofa celulita, armija strija i raster mitisera zlobno se baškare po površini vašeg sirotog organizma i stapaju u jednu monstruoznu matricu - sliku vaše realnosti, na sve to iznenada shvatate da vam je celo telo, bez milimetra pauze, prekriveno maljama za koje niste ni slutili da postoje. Eh, bar od momenta kada ste ovu ogavnu, nestvarnu, sliku svog veličanstva odlučili da potisnete iz trajne memorije, prethodni put. Shvatate da postoje realne šanse da otkrijete i bore na mestima na kojima ste mislili da bore jednostavno ne mogu postojati, jer se to kosi sa elementarnim zakonima biologije, fizike, hemije, hej i matematike ako treba, pa lako odustajete i tuširate se uglavnom zatvorenih očiju.
Agonija jutarnjeg sunca privremenog je karaktera. Obično traje od puberteta, pa do momenta kada na farbanoj kosi uočite prvu sedu.
Nakon toga više vas ništa ne može poraziti.