Album za sličice

Сваки нормалан клинац са нормалним детињством је имао попуњен албум са свим могућим сличицама. Једва се чекало до почне Светско Првенство 2002 и да изађе албум са жутом насловном страном и Колином у крупном кадру. Добијало се по 15 динара за плетеницу и јогурт, на шта се није трошио новац, већ је отишао у трафику поред за две кесице сличице. Осећај непрејебивости током отварања и ишчекивања Зидана, дебелог Роналда и Ривалда које нико није могао да има је немогућ. Одлазак у школу само да би се мењао за сличице које си ти имао, а неко други није. Милион дупликата које су ти само кидали живце и оне нове које немаш па културно подјебаваш остатак дружине. Онај осећај кад пажљиво одлепљујеш сличицу и оштрим оком је лепиш у одређени правоугаоник, па потом целом шаком мазиш слику да се што лепше залепи. И на крају, кад сакупиш све сличице, кад осетиш да си најјачи, да си победио, кад сваки дан после школе узимаш албум и гледаш полако страницу по страницу, кад изађеш напоље и показујеш свима да си сам сакупио све сличице, тад се осећаш као да си најјачи у свом крају. Боли те курац за школу, учитељицу и све остало.
Са задовољством албум остављаш на сигурном, где само ти знаш где је и стрпљиво чекаш следеће Светско Првенство или евентуално Покемоне.