Ambivalentnost

Medjugradska autobuska stanica, autobus samo što nije stigao. Ti i ljubljena supruga čekate prevoz koji će vas vratiti kući. Govno ti namiguje, samo što nije ugledalo svetlost dana - suzdržavaš ga u toplini svoga tela već pola sata. Ne nalaziš razuman odgovor na samopostavljajuće pitanje zbog čega jednostavno ko sav odgovoran svet nisi kenjao pre polaska. Možeš da čekaš i da trpiš, ili da na brzinu skokneš do staničnog toaleta i izbaciš tovar dva obilna tazbinska obroka. Postoje tri mogućnosti :

- ostaješ da čekaš, stiskaš dupe u sedištu i posle dva sata putovanja izletiš iz busa i potrčiš kući, nadaš se dovoljno brzo.

- odlaziš da se olakšaš ko čovek, propuštaš bus i bez većih briga čekaš sledeći koji stiže za sat i po vremena.

- ideš da se iskenjaš na brzaka i nadaš se da će te autobus sačekati dovoljno dugo da stigneš da utrčiš.

Činiš kobnu grešku i rešavaš da rizikuješ - izbor, na neodobravanje tvoje supruge pada na treću opciju. Saopštavaš ženi da, ukoliko autobus u medjuvremenu aterira na kolosek, šarmira vozača, napravi zastoj ili dodje da te upozori. Odlaziš da se iskenjaš, kopaš sitno po džepovima za žeton i ulaziš u memljivi, zapišani toalet sa nekada belim pločicama. Taman da se prepustiš ekstazi olakšanja, kad, prekida te uspaničena žena koja upozoravajućim pokličem doziva spolja. Šta ćeš, ostavljaš megdan sa fekalijama za drugu priliku, navlačiš pantalone sa kolena i u trku nakaradno zakopčavaš dugmad od pantalona.

Rezultat : zaustavljaš autobus na trideset petom kilometru puta, ulećeš u kukuruz, shvataš da nemaš čime da se obrišeš, besni kondukter uz pičketanje izbacuje tvoju ženu i vaš prtljag iz autobusa i ostavljeni ste u sred atara sa jedinom preostalom opcijom, da stopirate. Nakon dva sata negodovanja tvoje supruge (koje će se produžiti do prekosutra) staje vam narandžasta zastava iz osamdeset druge čiji vlasnik pristaje da vas poveze. U daljem delu puta vlada tišina čiju neprijatnost prekidaju povremena neobavezna pitanja.