
Стање изазвано дугим, напорним, готово убиственим тренингом у току ког се за мање од сат уради више од 20 вежби са што мањим паузама или чак без пауза.
Једва се довлачим у стан, немам снаге да скинем јакну и чизме тако да прво вадим натопљену опрему из ранца па се као параплегичар сручим на кауч. Последњим атомима снаге се скидам, туширам и након тога тражим спас у чаши освежавајућег млека и већ након првог гутљаја испуштам један од оних звука као у рекламама оним за оне ствари па ме цимер упита:
"Шта сте радили на тренингу кад си дошао у стан тако к'о скапник?"
Пошто се крв још није вратила у мозак још увек не схватам да сам три пута прошао поред цимера а камоли да се сећам вежби које сам радио и које су криве за моје стање.
"Брате не сећам се, много нечега, свега... кад си ти дошао у стан?"
"Па ја сам био у стану кад си ти отишао на тренинг."
"Аааа...(капирам али мало морген)"
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
totalna ošamućenost i + :)
али тотална...