Prevozno sredstvo u kome je sve moguće. Glavnokomandujući je majstor, a putnici uglavnom stariji ljudi, penzioneri - obična pešadija. Klasično bojno polje. Mala je verovatnoća da ne sretnete gomilu "starijih gospođa" u svakom mogućem autobusu, svakog mogućeg sekunda. Sve te navedene babe verovatno će imati svakojake falinke: od išijasa, reume, preko Alchajmera, do bolova u kolenima (u kolenu se krije detektor za predstojeće padavine i javlja se baš uoči neprilika). Na kraju će doći do "rokade" tako što će baba sesti, a Vi uredno stajati (uglavnom pored automata za karte "ako kojim slučajem naiđe kontrola") u novim japanskim autobusima koji greju čak i kad motor ne radi, a i leti podrazumeva se.
Nije poželjno, ali dešava se da u prepuni autobus (prepun je tek onda kad se zgura još sto tries' ljudi posle predviđenih dvesta pedes' - što se često i dešava) s vremena na vreme uđu bendovi željni afirmacije (ciganin saksofonista, u pratnji dece, malih "slavuja" i opaskom: "Bato, može neki dinar?").
Naravno, tu je i kočijaški žargon, od rane zore:
"Pomeri se s' vrata, konju! ; Pusti me da uđem, stoko!"
"Sredina malo nazad da vam JA ne bi doš'o tamo, jeste čuli!"
Na kraju se neretko sve završi jednom majstorovom: "Svi napolje pukla guma (nestalo benzina), sa'će pošalju drugi autobus" - i džaba ste se švercovali.
Urbana legenda kaže da je đavo stvorio GSP da dobro namuči Srbe.
Nasmijao si me slatko. I primjer je dobar. :) Omiljeno u svakom slucaju.