Čudimo se psima što trče i laju za automobilima, a ne pada nam nikad na pamet da i oni možda hoće da se voze.
A kad bi progovorili, verovatno bi to izgledalo ovako:
Kuče1: Vidi onu budalu što trči i psuje za autobusom, koji mu je? Nisu mi jasni...
Kuče2: Ma pusti, ljudi...
Merna jedinica za vreme u seoskim sredinama.
Unuk(gradsko čeljade) u poseti na selu.Sedi u dvorištu sa dedom.Deda razvezao priču o Nemcima,Partizanima,Titu...
Unuk(svako malo vadi mobilni iz džepa,nervozno zuri u isti,sumnjičavo vrti glavom i vraća ga nazad u džep).
Deda:...i onda kad su javili da je Nemačka kapitulirala nastalo veliko slav...Šta je bilo dedin junače?!Sekiraju te curice?
Slušaj ti dedu,da ti kaže nešto.Ženama samo treba čvrsta ruka.Samo oštro s njima,i ima da te gledaju ko Boga.Mora da se zna ko nosi pantalone.Nego kako.Ehehhe kad sam ja bio mlad secam se da sam...(odjednom skače kao oparen)Pola pet!Kad pre majku mu!?Sedi ti sad ću ja smo da na'ranim živinu.Ljutiće se baba ako zaboravim,znaš kakva je...
Unuk:Ma nema frke deda,nego kako bez sata znaš da je pola pet?
Deda:Pa eno sad prođe autobus iz Pičkinca!
Juče sam išao autobusom u školu.
On je nikakav, ima samo dva šibera i nema prozora pa se desi da se ljudi unutra guše i preznojavaju i blede zbog toga.
Vlasnik autobusa ne mari za putnike.
Toliko ide sporo da sam ozbiljno razmišljao da ga podmažem smrt lepkom, znam da će početi da leti i da ću brzo stizati u školu.
Pre dva dana sam seo na predzadnjem sedištu i ugledao Alkatel mobilni telefon, bio je lep, ali šta će mi, ja imam dva.
Odneo sam ga vozaču i rekao mu NEKO JE ZABORAVIO OVO TAMO PA ETO... on mi je rekao BRAVO i pružio mi ruku, a ja sam je ogulio i pojeo.
Smeshno je gledati nekoga kako trchi za autobusom, smeshnije je ako ga ne stigne, a najsmeshnije je ako si ti vozach.
Театар са приступачном ценом карте.
Улазим. Бар покушавам. На вратима неки клинац грицка семенке, и раширио се, тако бих му опалио један аплауз, али нећу, никад нисам био насилан. Очигледно га нису батинали кад је био мали. Успут прича са ортаком, о томе како је данас испребијао два кретена у школи, мада мислим да му је ово стандардна улога, не труди се да учи нешто ново, јер код његове публике ово скроз пије воду. Некако сам дошао до прозора, где ће високи коњ, оће ли лево или десно, никад нисам волео те крајности, али одох лево.
Девојчица испред мене се постидела, толико да је навукла ролку, да јој се не виде уста, али очи причају. Зашто се стиди? Јесам ли ружан? Јесам ли којим случајем леп? Да ли јој личим на серијског убицу. Почињем да је разумем, и ја се стидим ње, јер је на 20 цм од мене. Мајстор ће закочити, помислиће да сам неки сексуални паћеник. Пошто не могу да се померим, мој поглед лута ка аутобусу.
Аутобус креће, а видим деду који се пробија, са оним мученим изразом лица. Читам сваку његову бору, као велики пораз у животу. Да седим, можда бих и устао али не седим. Девојка близу њега устаје. Он одједном мења фацу, боре нестају, туга такође, постаје срећан као мало дете кад му се хеликоптери врте изнад кревеца. Какав доајен овог покретног позоришта. Скидам капу, да ниси толико стар примили би те на академију, основни услов задовољаваш, смрдиш брате одавде на Вињак. Није ни Вињак оно што је некад био, јеби га. Него да се вратимо на позорницу. Сада главни лик представе постаје културна девојка која је устала овом господину. Гледа по аутобусу, хоће ли јој бар неко очима показати да је урадила добро дело. Намешта сукњицу, да је неко бар погледа. Шта је ово? Не видим је. У први план упада неки бркоња, смрди брате на 2 метра, девојчица преко пута мене навлачи ролку и на нос. Немам где. Отварам прозор да макар мало удахнем ваздуха. Осетих на леђима неки предмет. Деда иза показује штапом да га затворим, а очима да га је ухватило у крстима и поред 2 прслука, и џемпера преко.
Пролази време. Једно светло цркава, атмосфера се подгрејава, а возач погађа директ у рупу, чисто да нам покаже да и он овде има улогу, да није статиста. Занемарио сам мирис, одсуство светла, и нервозу што због гужве у саобраћају, крај представе није баш близу као што сам мислио. Испод најјачег светла звезда. Риба и по. Макар је тако у њеној глави. Црвена комбинација, са шерпа плавим чизмама од преврнуте коже. У ушима слушалице, и пева на плејбек, мало се занела, али добро биће она један дан звезда.
Е па моји глумци, дошао је ред да напустим вашу представу. "Извините, можете ли да се склоните, силазим!" Хм, не пали... "Мали, склањај се са врата, силазим на следећој!" Како се ово позориште одаљава, схватам да сам и ја ту имао неку улогу. Сутра опет то неће бити то, мењамо чинове, прелазимо из комедије у трагедију. Једино што остаје исто, то је сценографија. Не мењају је педесет година, задеси се неко па ишчупа столицу, поломи шипку, поквари врата. Немојте мислити да су то насилници! Они се боре за уметност! Даске им живот значе, проблем је што их немају довољно, тамо где су најпотребније.
Ствар која оправдава више часова него мајка и лекарска уверења.
Prevozno sredstvo u kome je sve moguće. Glavnokomandujući je majstor, a putnici uglavnom stariji ljudi, penzioneri - obična pešadija. Klasično bojno polje. Mala je verovatnoća da ne sretnete gomilu "starijih gospođa" u svakom mogućem autobusu, svakog mogućeg sekunda. Sve te navedene babe verovatno će imati svakojake falinke: od išijasa, reume, preko Alchajmera, do bolova u kolenima (u kolenu se krije detektor za predstojeće padavine i javlja se baš uoči neprilika). Na kraju će doći do "rokade" tako što će baba sesti, a Vi uredno stajati (uglavnom pored automata za karte "ako kojim slučajem naiđe kontrola") u novim japanskim autobusima koji greju čak i kad motor ne radi, a i leti podrazumeva se.
Nije poželjno, ali dešava se da u prepuni autobus (prepun je tek onda kad se zgura još sto tries' ljudi posle predviđenih dvesta pedes' - što se često i dešava) s vremena na vreme uđu bendovi željni afirmacije (ciganin saksofonista, u pratnji dece, malih "slavuja" i opaskom: "Bato, može neki dinar?").
Naravno, tu je i kočijaški žargon, od rane zore:
"Pomeri se s' vrata, konju! ; Pusti me da uđem, stoko!"
"Sredina malo nazad da vam JA ne bi doš'o tamo, jeste čuli!"
Na kraju se neretko sve završi jednom majstorovom: "Svi napolje pukla guma (nestalo benzina), sa'će pošalju drugi autobus" - i džaba ste se švercovali.
Urbana legenda kaže da je đavo stvorio GSP da dobro namuči Srbe.
Veštačka stena za penzionere.
- Au jebote, opet ćemo zaglaviti na ovom stajalištu kod pijace.
- Što? Ništa veća gužva nije nego na prethodnim stanicama.
- A nije, ali pogle’ samo koliko penzosa čeka, pa do podneva neće ući u bus, kao uz veštačku stenu da se penju. Gle’aj sad, gle’aj onu babu na srednjim vratima. Prvo će da zamahne levom rukom i zakači se za šipku, ali sa nogama van busa još uvek. Eno, vidiš. Taaako, pa sad lagano desnu nogu na prvi stepenik, šta sam ti rek’o?! Onda glava levo, pa desno, da se snimi pozicija i najbliže prazno sedište. E, tek sad ide i leva noga na drugi stepenik, pa se zakači i desnom rukom i gle sad op op op obema rukama se naizmenično kači o šipku kao uz konopac da se penje, a onda štrafta do sedišta.
- Hahahhaa ne veru’em, na šta ti obraćaš pažnju.
- Obraćao bi i ti matori, da kasniš tako svakog jutra na posao, dok se penzosi razgibavaju po busu.
gasna komora uvezena iz Japana; Japanci su se toliko bojali neke nove Hirosime da su svoje autobuse (danas one koje su nama donirali) hermetizovali do te mere da u njih ne moze da dospe niti jedna cestica radioaktivnosti. sa tugom se secamo nasih starih autobusa sa rupama (od metaka?) na izandjaloj korodiranoj karoseriji koji su predstavljali prirodne ventilacione otvore.
vestacki ekosistem, sa veoma teskim uslovima za zivot...
populaciju uglavnom cine grabljivci, glavni grabljivci su penzioneri, love uglavnom pojedinacno, a ponekad i u manjim grupama
na dnu lanca ishrane nalaze se djaci i studenti, koji su glavni plen grabljivcima..
od prirodnih uslova preovladjuju vruca smrdljiva i zagusljiva leta, i hladne zime sa zamaglenim prozorima i zaledjenim sedistima
na bolesti tipa hiv, hepatitis, H1N1, i ostale bolesti tog tipa je vecina grabljivaca razvila imunitet, tako da one predstavljaju opasnost samo za vrste sa dna lanca ishrane...
bojno polje gde se borite da prezivite...vreba vise opasnosti,babe koje ne daju da se na 40 stepeni otvori prozor,zagoreli vulkanizer ili nesto slicno koji se nasladjuje vasom zadnjicom dok mu ne nabijete lakat u stomak ili koleno u jaja,sofer koji ce vam zatvoriti vrata dok ste jos na prvom stepeniku tako da cete ostati ili bez dela zadnjice (na vulkanizerovu zalost) ili bez jedne noge (na vulkanizerovu srecu)...ali prednost su svakako zurke koje svakodnevno priredjuje omladina naseg grada....sa hitom "ciganin sam al' najlepsi"....
Popularni naziv za učionicu koja ima dva, a ne standarnih tri reda. Prednost je što je razred izdužen i profesor nema dobru preglednost i kontrolu nad zadnjim klupama. Ovake učionice obično nastaju rušenjem zida između dvije učionice i tako nastaje jedna velika. U ove autobuse se stavlja mirniji razred jer niko od profesora ne želi da se dere, jer dok dovikne do zadnje klupe izgubio je glas.
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.