Bahati pešak

Сео сам у аутомобил и упутио се на посао.

Возио сам полако и опрезно као и сваки дан.Мали комшија ме претиче на бајсу са помоћним точкићима. Ако помислих, биће од њега здраво дете. Био је леп дан, као да није зима. Кад одједном сам зачуо ударац. Нешто или некога сам ударио.Зауставио сам кола и брзо изашао из њих. Онда сам га угледао како лежи, десет метара од мојих кола. Он, бахати пешак. Одмах сам помислио Како је одлетео тако далеко !?. Нисам возио брзо?. Закључио сам да то мора бити ветар, пошто је баш јако дувао. А и он сад нашао да прелази преко пешачког??. Срам га било помислих. Неко је позвао полицију. Пандуру који ме је испитивао сам рекао да га нисам видео, одједном је искочио. Међутим пандур ми је рекао да се не плашим, штавише и он је пре неки дан згазио једног бахатог пешака. И после кажу да наша полиција није добра и предусетљива. Ја тврдим супротно. На суду сам ослобођен, јер је утврђено да сам возио минималном брзином и да сам пешака само окрзнуо, а ветар га је докрајчио. Прохујао са вихором рекоше ми. Био сам пресрећан што сам ослобођен, јер стварно нисам био крив. Био је крив он, бахати пешак. Шта они уопште треба да се мотају по улици није ми јасно ?!. Помислио сам да то што сам ослобођен има некакве везе са мојим ћалом који је власник Тв станице, или са мојим послом водитеља , али сам убрзо закључио да сам ослобођен јер нисам крив. И тако уживам и даље у вожњи а бахатих пешака је све мање. Ваљда су чули да не смеју да прелазе улицу.