Na vest o poplavi cela šuma je planula. Zec sa zečicom je odveo svoje zečiće kod tašte na Avalu, Lija je umotala svoju "Laruso" enciklopediju u stare novine i zapalila uzbrdo, čak je i Medved preduzeo potrebne korake i premestio svoju košnicu s medom na najviše drvo u šumi. Svi su negde jurili, žurili, pripremali se za nadolazeću opasnost; Jazavac je pokušavao starim panjem da zatvori ulaz u svoju jazbinu a Žajk je kupio i poslednju turu izbezumljenih glisti u praznu teglu od "Takovo" krastavčića. Kažem "svi" a mislim "skoro svi", jer dok je čitava šuma sa obližnjim lugovima bežala na sigurno, Džaba-D-Hat je i dalje gmizao u svom habitatu i trljajući gmazivo po rukama ubirao zlatna jaja od svojih ljubljenih zlatnih koka...
- Ti ne bežiš, Džaba? - upita ga Šojka Kreštalica.
- Pa da ostavim zlatne koke? Heh, da li si ti normalna, Šojka?! - odgovori Džaba. - Uostalom, to je samo jedna mala poplavica, moje koke i ja ćemo biti sasvim u redu...
- Kako hoćeš. - reče opet čudnovata ptica. - Ali voda je voda, a ni ti ni one ne umete da letite...
Džaba se samo nasmeja i odgmiza do kokošarnika u kojem je držao svoje ljubimce. One ga lenjo pogledaše, zevnuše kljunovima i nastaviše da zobaju iz zlatnih hranilica, postavljenih po vertikali, kako ne bi savijale svoje dragocene vratove.
- Pa šta ako ne letite, kokice moje! - uskliknu Džaba. - Vi vredite više od bilo kojih drugih ptica! Ma sto orlova da mi ponude, ne bih vas menj... -
I u tom trenutku, ogroman talas vode zapljusnu habitat, Džabu, kokošarnik i zlatne koke u njemu i ubrzo podavi sve što je trebalo vazduh da bi preživelo...a tu mislim na Džabu i zlatne koke, naravno.
Naravoučenija: "Zlatne koke zlata vrede, al' ovako nisu ni za kurac" i "Ko nema u nogama, igra za fudbalsku reprezentaciju Srbije."
