Ograđena trulim tarabama međusobno povezanim bagremovim prutevima, obrasla korovom i po kojim ružičastim cvetom, ova bašta liči na ruinu. Simboliše prebeg iz ruralizma u urbanizam i ostavljanje svete majke prirode i oca ratara da skapaju u ništavilu, dok njihova dečica taraju đonove velegradskim asfaltom.
Onda preskočiš tarabe, pregaziš korov i dođeš do središnjeg dela bašte od spolja nevidljivog, pomisliš na ovaj sentimentalni brankoćopićevski opis gore...
...grohotom se smeješ...
- Ugh... uuu, tićbra, šta je ovo, slonove ti kosti? Ko da sam namrkao lapo miće čarlijevog šina., utrnuše mi pluća.
- Opuštenje, drugar, to ti je domaćica, nikakve sintetike, samo stajsko đubrivo.
- Ajne rise! Gde si završio?
- Iz bašte boje sleza.
baš poetično+