Bečki Novogodišnji koncert

Tridesetprvi decembar je, novogodišnje veče. Nalaziš se u nekoj lošoj imitaciji od stana na Banovom Brdu gde te je doveo ortak ortaka od tvog ortaka. Ne znaš zašto si, koje pičke materine, tu jer znaš da bi se bilo gde drugde proveo 100 puta bolje, ali kao i za svakog novaka do tada, nisi se na vreme smislio gde ćeš za doček. Jebiga, šta ćeš. Počinješ nekontrolisano da piješ šta stigneš, nije ti važno da li je u pitanju neko prokislo pivo sa opuškom u limenci ili tečni fiberglas iz lavora.Poenta je samo - napiti se, i to što pre. Kako vreme odmiče i alkohol počinje da deluje ti primećuješ ljude oko sebe.Nikog živog ne poznaješ, oni ortaci koji su te doveli odavno su odatle zapalili i sad sigurno, veruješ, nešto natačinju. Iz nepoznatih razloga, verovatno inspirisan ovakvim razmišljanjima, svoj jezik stavljaš u usta ženske osobe koju trezan ne bi pipnuo ni govnjivom motkom ali, misliš, šta me boli kurac - ionako se ničeg neću sećati...U sledećem trenutku ONO stavlja ruku u tvoje gaće i počinje da ti dahće u uvo. Uzimaš još jedan gutljaj ko zna čega i u sebi misliš : kresnuću je, šta me briga... ionako je ona Svetlana ( bivša ; prim.prev. ) kurva. I dok otkucava ponoć i svi prisutni urlaju kao debili a neki baja baca petarde u gajbi, ti imaš snošaj sa ženskim detetom orangutana u tuš-kabini 1.5 x 1.5. Obilno povraćaš van šolje, i dok u daljini čuješ njen kreštav glas i pitanje je l' te ima na fejsu? odlučuješ da polako pališ odatle ( misliš, ipak nisam tol'ko janpi... ).Tri sata kasnije izlaziš napolje samo u nekom tankom duksu jer su tvojom jaknom obrisali neku povraćotinu u kupatilu. Nemaš kinte, nemaš pljuge, na Banovom si, jebenom, Brdu. Ideš peške malo, misliš, neko će već da ti stane.
I hoće - murija. Hvataš se za ličnu - jebiga, i nju nemaš - mali, glavati, alkoholisani drot ti lupa šamarčinu, bar ti je toplo po licu, gde živiš? pita, U Srbiji, preko mosta, dereš se kao majmun. Neki krupniji drot koji vonja na vinjak te ubacuje na zadnje sedište džipa gde pak smrdi na mokraću. Pitaš se : koliko je njih pre mene ovde sedelo. Nekoliko trenutaka kasnije izbacuju te napolje. Pošto si kao malo došao sebi, pitaš uličnu svetiljku koliko je sati i kad će prvi jutarnji. Nailazi autobus, ulaziš unutra, vičeš na šofera jel' ovo parni jel parni idu do moje kuće. Ispostavlja se da je dobri čovek tvoj komšija. Na Zelenjaku te stavlja na taksi. Taksista je raspoložen za priču : provod, a? aha... pičke,a? aha... mladost,a? aha... Želiš što pre da izađeš odatle strahujući da ne napraviš nešto slično kao anonimni nesrećnik sa zadnjeg sedišta džipa od par redova ranije. Sa prvim zracima Sunca stižeš kući i trudeći se da ne probudiš matorce ulaziš unutra. Ipak, ne uspevaš da do svoje sobe dođeš na dve noge. Uvlačiš se u krevet sa patikama i momentalno gubiš svest. Budiš se , čini ti se, 5 min kasnije, užasno te boli glava a u ustima osećaš ukus zagorelog prokelja - to znaš tako što ti se keva jednom zajebala. Odlaziš do kupatila da se umiješ i uspravljajući glavu nad lavaboom ugledaš svoj lik posle dugo vremena u ogledalu... Užas sećanja i fleš-bekova... Sve ti se vraća : i gajba i Banovo Brdo i ortaci jebači i zašto sam radio 31-og decembra i onaj opušak iz limenke i jezik i motka i gaće i Svetlana ( bivša ) i ženka orangutana i jakna i povraćotina i neopisiva hladnoća i otpale dlake i murija i miris zadnjeg sedišta i bus i taksi i prokelj i ...... prezireš sebe. Koracima ugašenog čoveka se vraćaš u sobu, želiš da brizneš u plač, ne podnosiš ono što jesi, pomišljaš na najgore i baš u tom trenutku kada misliš da ti ne može biti gore... tvoja majka :

- Sine, dođi brzo u dnevnu sobu.Počinje Bečki Novogodišnji koncert na RTS-u. -