Bice bolje

Ziveo je, a bio sve vise mrtav. Nikada mu nije bilo dobro. Verovao je u novu zoru i novo sunce. Ono sunce ciji su zraci topliji. Ali to sunce nikada nije ni postojalo na horizontu zivota. Zeljno ga je cekao svakog jutra. Mislio je da ce doneti nesto novo i lepse. Miran i strpljiv, sjajnih ociju je gledao u zrcalo srece, postovao ga i divio mu se. Sanjao ga. Posle jutra nosio ga je u ocima. U srcu. Ali nikada nije video to novo i lepse, to veselo i sjajnije sunce. Ljudi su mu bili tada nova nada. Noci su bile predvorije zore. Voda mu je bila sladja, sneg je bio topliji a dani duzi. Tada je verovao silno. Nepokolebljiv je stajao u senci prolaznosti. Hrabro je gledao u nebo, jurisao ka nepoznatom. A sunce je bilo isto. Podla lepotica. Zauvek mlada. Zraci koji su se prelamali iza nebeske linije, nezno su urezivali brazde po njegovom licu. To mlado, podlo sunce upijalo je zivot. Mrzeo ga je. Resio je da ga ne ceka. Prognao ga i prezreo. Jutro je tada ostalo samo i nemo. San o boljem je sada nosio u ocima starca. Sunce mu vise nije bilo potrebno. Nasao je novo zadovoljstvo. Gledao je kako nestaje, kako se gasi i prvi put bio srecan. Naucio je da mrzi. Vise nije sanjao. Bilo mu je bolje.