Blajvaševići (Blajvašević i Blajvaševićka)

Неки много емотивни људи, јеб'о их онај панонски говнар да их јебе. Они пате. Много пате. И њих једино разуме Ђорђе Балашевић. Његове песме и цитати су за њих лек, у свакој његовој речи траже смисао живота, блаже своје патње, траже наду, траже прави пут до нечијег срца.
___________________________________________________________________________
Блајвашевић је у основи, добра, пажљива и предусретљива особа. Неки га сматрају за смарача, неки за сјајног ортака. Али он пати јер не јебе. Или зато што не изгледа добро, или зато што нема пара тј. слабо зарађује, или зато што нема посао иако има завршен факултет, или је сиромашни и несхваћени студент или тинејџер. Он чак може и да изгледа добро, да има и који динар у џепу, али му увек фали оно нешто због чега не јебе и неће јебати. Бар не у скорије време. Без обзира што не бира, њега чак и Маја - нимфоманка гледа као рођеног брата. Али он је непоправљиви оптимиста који има кец из рукава. Цитира Балашевића. Да, јер он је та проста душа словенска која верује да ће нека коначно пасти на његов балашевићевски шарм.
___________________________________________________________________________
Блајвашевићка пати, али пошто постоји више типова Блајвашевићки, самим тим је и више разлога њихових патњи.

1) Она пати зато што су је јебали, зато што је јебу и зато што ће је и даље јебати, а она никако да наиђе на правог који ће разумети њену причу (зашто је она (била) курва иако онa за себе каже да је поносна грешница поред толико лажних светица), а и ако га нађе, тај никако да схвати да је она права особа за њега.

2) Она пати зато што је нису јебали, зато што је не јебу и зато што је неће јебати јер је или бацачица кугле, или је генерално скрндељ, а која мисли да је посебна и пати што неки тамо лик не види њену посебност. Иако очајна, не жели да буде радодајка, већ упорно чека правог.

3) Ова пати невезано од тога какав је живот водила раније. За њу је прошлост (бурна или мирна) иза, битне су јој садашњост и будућност. То је правилу лепушкаста (амбициозна) интелектуалка, студенткиња или тинејџерка, која је која се гади спонзоруша и разноразних swatkitza-macxkitza, али истовремено мрзи клошаре и губитнике (Блајвашевиће). Она са презиром гледа на све друге Блајвашевиће јер она заиста воли Балашевића и разуме његов лик и дело (нешто к'о ови Миланове секте). И она пати јер не може да нађе правог или тај неки прави не увиђа њену посебност. Мада и кад има дечка кога воли, она пати јер жели свима да покаже како из ње избија сета коју најбоље дочаравају рани мразеви и јесењи пејзажи равнице из Балашевићевих песама.

Свака Блајвашевићка уствари не жели неког Блајвашевића већ је за њу прави неки тамо Бора Веселиновић (о њему другом приликом, он дође блажа верзија Блајвашевића) који је по дифолту неки курац-палац у крају и који се разуме у све и свашта, а кога сматрају правим иако га стално неке лутке са насловних страна праве волом. Она схвата да је Бора у њу уствари заљубљен и да је не игнорише него да једноставно проверава њено стрпљење. Али забога, она ЗНА да њих двоје могу једно без другог данима, недељама, месецима, јер јаки су то карактери. А и она зна да ће је он разумети јер је и сам емотиван иако између јурцања неких луткица, тугу све чешће лечи са неким тамо курвама које јој нису ни до колена. И тако док га чека, она стално цитира стихове и наводне изјаве Балашевића јер она у свакој речи, ма у сваком слогу види наду да ће њен суђени сваког часа полети њој у загрљај.

Постоји и још један посебан тип Блајвашевићки - Blajwasxewicxka. Може се рећи да је ово једна од предфаза горепоменутих Блајвашевићки. Она је савршенство без мане - она јесте лутка са насловне стране. Њој треба лова и има је. Има дечка пуног к'о брод и који јој испуњава сваку жељу. Али и она пати. Често тако после две-три ћушке њеног драгог, у сузама се сећа свих нежних речи неког тамо Блајвашевића или Боре Веселиновића и пати што њен драги није бар мало такав. Или што ови нису бар мало (богати) као њен дечко. Свеједно, она пати. А онда у паузи између два сликања у ВЦ-у за Фејс, прогугла и нађе неки наводни Балашевићев цитат, помало двосмислен, окачи га на Фејс и за час добије на десетине лајкова и опет је срећна. До следеће ћушке.
___________________________________________________________________________
Блајвашевићева секта (Прави Блајвашевићи) је верзија Миланове секте. Чине је сви они којима цитирање Ђорђа Балашевића и слушање његових песама представља најузвишенији ублик културног уздизања и са презиром гледају на све оне који не разумеју његов лик и дело.