Božji silazak

O odvratnosti, o gadosti ljudske, o sramote. Eto, i on je došao tu, i on silazi polako i to znači: i mi smo pozvani, i ja učestvujem i ja imam pravo i ja dolazim.
A kako je samo gadno silazio vukući te torbe i polako gazeći nogu pred nogu jedva se zadržavši da ne padne na nizbrdici na koju nisu navikle njegove ravničarske oblačarske noge i mešina sopstva njegovoga.
I taj vodenasti pogled i to unjkanje i to mnja mnja uh uh i to što su išli jedno za drugim i Božin sin i ćerka zemljane lepote i poširoka pa opet privlačna i odbojna u isto vreme i ta užurbanost da se sve snese odjednom i taj znoj valjanosti štreberstva: sede malje na leđima, bermude koje idu preko struka na pola stomaka, treger majica boje očiju ispranog sandokana ahhh grozote božje...
Pa sam morao da bežim u drugi kut sela gde nema ljudi nikakvih da se ne bih više gadio. A jurila me žena Božina sa ledenim kockama: sineee Neeecooo: gde je bilo premalo čokolade i pudinga a mnogo gadnog patišpajna. Zagorelog odozdole neki beli prah ostao među prstima kao prah s krila gadnoga leptira.
I uvek to: i mi, i mi smo tu, i mi hoćemo, i mi imamo pravo, čeka u redu za svoje parče ničega: al on ima pravo na to: molim lepo, molim lepo: i mi imamo fiću, i debeli smo svi i prdimo naizmeinično porodično dvofazno trofazno i paprika i pita i gnjecavost i mnja mnja uh uh.
On silazi on dolazi i opet se penje i silazi i sve vuče iz Kola i sve će da prenese crv bedni ne ne ja ne mogu
I mnja mja uh uh
i sve će da odnese posle gore sve da vrati uredno popisane tegle folije hartija novinska očišćena od čvaraka malo masna poslužiće zimus za potpalu
I eno ga ide ka poljskom veceu ili izlazi iz njega i zašto ja to stalno moram da vidim:

Sramota sramota ljudi su pleh, lonac i đubrište.

I pritajvši se, dok sve ne iznesu, iz rezervoara uplašeno pogleda dete božje i iskoči mokro od mirisnog benzina i brzo zađe među izbezumljeno grmlje.