Brzinom ranjenog puža

К'о кад устајеш за доручак -пети покушај-, као кад удрогиран играш каладонт, к'о учитавање странице на којој треба да кликнеш нешто да се скида док ти је млеко на шпорету, к'о пензионерско куцање карте, к'о враћање шалтеруше с паузе, к'о идиот некрштени кад му објасниш зашто мора да пожури, к'о таласање гузе кад због квалитета крене дилатација времена, к'о жељена брзина лопте коју бацаш детету у парку трипујући да си баш ти тај велики учитељ -баја- који ће га научити да ухвати лопту и испасти цар пред партнером за шетњу, а која га обавезно погоди у главу и онда га родитељи воде кући јер је пао на дупе и кренуо да плаче, као кад чекаш да престану да се јуре вињак и лустери по плафону да би заспао. Е, тако некако...
То је, када је сретнеш, -да пробам што тачније- брзина за коју ти ни све године Жељка Самарџића џентлменства сигурне руке неће дати довољно стрпљења.