Buđenje iz dobrog sna

Знаш оно, сањаш нешто лепо, теби драго, а онда те дрмне аларм, ћале, баба, комшија. Па ти буде криво, хоћеш опет назад.

Свако има нешто што прижељкује, оно што ти куца из подсвести. Неко сања јебачину, давање испита, сусрет са њом. Па се будиш онако, уквашене постељине, празног поља у индексу, и даље сам.

Можда сањаш и нешто друго. Да си мртав, рецимо. Оно што чекаш да се деси, оно што немаш храбрости сам да оствариш. Па завршиш, не знајући зашто, као да је разлог битан. Прескочиш небитне делове налажења те, убрзаш на завршну сцену. Копају ти место. Спуштају доле. Ти миран, коначно миран, први пут миран. Око тебе породица, и онај један друг. Баш тај. И плачу без разлога, све је у реду. Схваташ колико је лако предати се, препустити се празнини. Она је једино сигурна, она те неће пустити. Нема више црнчења, гацања по блатишту. Нема више хладноће. Ту где си, два метара испод, ту је најтоплије.