Čekati Šešelja

Пре свега, имати дугорочан и прихватљив циљ: чекаш једног војводу, једног незваничног бившег председника државе да се врати кући из затвора.
Чекаш човека са којим си на ''нема везе што си ми одсекао прст, имам их још девет''.
Чекаш ортака.
Чекаш Доктора.
Чекаш да га видиш уживо, јер је телевизија исто што и лутка на надувавање.
Е сад, пошто је у питању доктор Војислав Шешељ, чекање постаје мало другачија ствар. Доктор Војислав Шешељ је, гледан оком реалисте, човек којем су од пријемног до дипломског требале две године и осам месеци, човек којем су твоје речи битне, који ће те сигурно саслушати, с тим да је веома вероватно да ће он те твоје речи, буду ли безличне, потући једном својом елегантно-поспрдном изјавом, човек којег више од десет година покушавају правоснажно осудити иако је и он свестан да је барем за нешто крив али зашто мало папцима не завртати уши,
и тако даље,
и даље...
Укратко, Шешељ је једна од личности које ће, буде ли папира, оловке и руке, бити записан као један од оних који су оставили свој потпис у мало маснијој историји.
Личност митског кова ал'из нашега доба.

Да се не би довели у ситуацију да их савест гризе што га нису довољно поштовали, величали и у њега се клели док је био жив јер, јебига, све умире, овдашњи народ се дао на чекање, јер му ништа друго није преостало.
Видели су људи да се против неких ствари не може, да су правила постала накарадно изобличена, видели су да је правда завршила испод моста, курвајући се са најгрђим олошем само да би нахранила свој јебени дебели новчаник. Видели су, и сада чекају.
Чекају да се човек врати, да проговори, чекају да пљуне по олошу са власти који би и маму продао за паре, јеботе, државу нам воде људи који певају под шатором, да пљуне по процесу који је све само не процес - али на нашем језику да се испљује, да избаци то срање из себе и да може послати своју мисао у мир, грицкајући сису Весне Вукелић Венди.