Čovek, kako to gordo zvuči

Брате, знам да је то Рамштајн, јебена индустрија метала, али да ли су морали да ми пробију бубне опне јебеним озвучењем. Јелена и њена музика, хах, шест хиљада динара за вриштање, урлање и гледање дивљака на сцени, заиста ми та девојчура није јасна, ал' шта ћеш, све то спада у ''брачне'' обавезе. Очигледно у те обавезе спада и поштовање њеног персоналитија који је некако уско везан са тим што она назива музиком. Ето Тозо, бранио сам те синоћ а и ово јутро се дружимо, хехе.

Тоза пичи преко компа, шест јаја са сланином на столу, леба. Седим ту, глава тешка, скоро пада у тањир. Ћале седи у фотељи преко пута, као чита новине а заправо ме гледа испод ока и мршти се, сигурно мисли како проћердавам дане уместо да завршавам факултет, осећам то у његовом погледу. Слепац, он ће да ми каже, оседели маторац коме је крајње достигнуће добијање шут карте из државног предузећа јер је технолошки вишак. Никад нису знали ти маторци да живе. Као и кева. Да смешка ми се, чему јадо, да сам на твом месту убио бих се, израђала си децу до осамнаесте, цео живот служила овог слепца, зашто се ти смејеш. Ма само да завршим овај факс и одох ја преко гране, нећу да трунем у овој чамотињи.

Хм, са винампа креће јесен у мом сокаку, уз то смо се Јелена и ја први пут пољубили. Марин рођендан, 16. август 2010. Парадизо пун, шетам кроз масу, закачим раменом то нежно створење, погледи нам се сусрећу, време као да је стало. Пар тренутака бестрептајне загледаности је било довољно, те прелепе зелене очи. Причање са њом је било нестварно, као да смо једно другом читали мисли и допуњавали се као коцкице на тетрису, сем тог дела са металикама, ал ко ће на то обраћати пажњу. Пола пет, погледом случајно закачим Саву, његову масивну фигуру која седи наслоњена на шанк. Док дим левитира око његове главе обрасле у дугу, густу, браду, као кафански ореол, његов поглед се губи у даљини. Та слика ми се из неког разлога урезала у сећање. Какав ме Сава сад спопао, тада креће Тоза легенда ''... љубави моја туууго'' и дешава се тај тада магични тренутак. Јелена, моја Јелена...
Наједном ме обузима бура осећања, кнедла ми се стеже у грлу, очи се пуне суза. Јеботе где ћу сад да плачем, блам. Штипам се за бутину да би одагнао тугу и пребацио се на бол који ће зауставити сузе, узимам дубоке удисаје. Шта је ово, зашто ми се у тренутку чини да овај чулни опажај има неизрециву сврху... шта радим са животом? Ово су ми родитељи који цео живот посветише мени, Јелена је, па... моја љубав. Туга престаје, обузима ме необична радост, узбуђен сам као петогодишњи дечак који чека свој новогодишњи поклон. Позваћу је! Узимам телефон, налазим њен број, полазим прстом ка позивању и.... Чекај. Зашто ја њу први да назовем?