Nadam se da niko neće zameriti, ovo je posvećeno čoveku...
Ovo je više kao priča, poznavao sam jednog dobrog čoveka i kao što sa dobrim ljudima uglavnom biva, umro je. Dijagnostikovali su mu rak, kažu poodmakla faza, nemoj džabe da trošimo lekove na tebe. Imaš još oko godinu dana, mada kome je to bitno, ti nemaš porodicu, ili kao da je nemaš.
Bio je u pravu, nije umirao od raka, već skoro dvadeset godina čeka svoju ćerku, ili kako je on zvao, svoju malecku. Nije znao da je on za nju monstrum, čovek koji je klao, četnik. Nije znao šta joj je tašta pričala o njemu. Nije znao da nego može toliko da mrzi. A izgleda da može.
Pričao je o njoj često, voleo je svoju malecku. Ona nije znala da joj je majka umrla, od te iste bolesti, raka. Njoj je rečeno da je otac ubio. Da je tukao, mučio, maltretirao, a znam da nije.
I umirao je, dopao postelje. Da mi smo ga posećivali, ali ona nije došla, on je umro, ali ona nije došla.
I napisao sam i jednu pesmu o čoveku, a vi oprostite na zauzetom papiru:
Nisu ga primili u bolnicu, kažu da nema zdrastveno osiguranje,
doktor se nasmešio i rekao:''Izvini, al' život je sranje''.
Ti svedno imaš rak, od toga se umire za godinu dana,
ako te pre toga ne dotuče neka druga rana.
Još malo će te posećivati, al ti ćerka neće doći,
pronaći će nebitan razlog zbog kojeg neće moći.
Ti si joj ubio majku, a voleo si je više nego sebe,
baba joj je Hrvatica, pa joj je pričala protiv tebe.
A šta dete zna, za nju si još jedan koljač iz rata,
ti si osoba koju nikad neće nazivati tata.
Ona je tvoja malecka, mada je odrasla dobrano,
al ti je takvu pamtiš, sve ostalo ti je strano.
I evo već si u postelji, smrt je tek pitanje sata,
a ti i dalje čezneš da ti kaže tata.
