Čovek. Naizgled sasvim običan. Možda i jeste običan. Njemu ni u jednom trenutku ne ide u životu, a opet je srećan. Srećan spolja, a propada iznutra. Smeje se, a duša mu plače. Nekako, takvog čoveka retko možeš prepoznati.
On je fiktivni prosjak, koji ceo život zasmejava prolaznike za koru hleba i šoljicu toplog čaja. Sav radostan i spokojan dok ga šutiraju i pljuju. Takav čovek, sa tim fiktivnim prosjakom u sebi, često ima sve što mu treba, fizički. Nit gladan, nit žedan, ima krov nad glavom. Možda ima i porodicu. A tako je prazan iznutra. Ispunjen ništavilom koje izjeda.
Takav čovek nosi u sebi svoj jed, svoje tajne, razmišljanja, razočarenja, svoja osećanja. Čak i u grob. S' jedne strane srećan, a sa druge, nevidljive, totalno mizeran. Pola ima, još pola mu fali. A tu drugu polovinu, retko koji pronađe.
