Odavno je poznato koliko Crnogorci jedni drugima lupaju ramena prilikom susreta u Beogradu, napećeno je to, ajd nemoš reć da su monasi, al svakako zov divljine uvijek u njima budi dozu raznježenosti pa čak i suza, kada nakon usisavanja stana na jutjubeu čuju pjesmu đe ih stara majka čeka da joj dođu iz daleka. Jebi ga, puno su oni koraka načinjeli da bi uglavili dupe u beogradsku administaciju, nije to lako al razumijem ih, treba mnogo snage i volje za čitav evolutivni proces kroz koji prolaze do cilja. Još dok je bila kolonizacija Vojvodine oni su zaprepašćeno gledali u velelepne švapske kuće koje su još tada imale kupatila, naravno oni su bili pametniji od švaba pa bi u kupatilu polomili elemente i od toga pravili kozar ili kokošar, a sijalicu bi gasili mokrom krpom. I tu nema priče, oni su u pravu i moš ti crć objašnjavajući al đe klica rod zametne rastresito tlo se pravi.
Neđe u beogradu, 2016 godina. Otac je stigao vozom kod sina i snahe u posjetu, donio kantu sira paket jabuka i veliki zavežljaj savjeta za oboje. Sin i snaha su na poslu, on revoltiran činjenicom da nemaju klozet i normalne uslove za život vraća se rodnoj grudi bez pozdrava.
Sin: Halo,halo!! Tajo, znam da jesi samo kaži gde si?!
Otac: Sine Stevo, vazna lijevo...
Onako. Nije baš nešto.